Ko te ni/avtor: sheeba/


ko te ni
čas izgine
in dihanje sameva v temi

ko te ni
rosa prekrije odejo
in čarovnica obrača prašne strani

ko te ni
ubijam razmajani ritem v trebuhu
in privzdignjene prsi tipajo dolge noči

ko te ni
ima strah mačje oči



Kad te nema


Kad te nema
vrijeme nestane
i disanje samuje u tami

kad te nema
rosa prekrije prekrivač
i vještica okreće zaprašene strane

kad te nema
ubijam rasklimani ritam u trbuhu
i uzdignute dojke pipaju duge noći

kad te nema
strah ima mačje oči



Okrušen dan/avtor: sheeba/


obišče me dan
ko si zaželim umreti
ko je megla togotna
ko so usta bedna
in garam z zobmi
zanikam obraz
trosim zrcala
preklinjam kot pijan mornar
se režim kot sraka
in razbijam babičin porcelan
pod očmi so temni kolobarji
in na stenah neuokvirjena platna


a danes ni ta dan



Okrnjeni dan

naiđe dan
kad poželim umrijeti
kad je magla razdražena
kad su usta jadna
pa radim zubima
zaniječem obraz
rasipam zrcala
psujem k'o pijani mornar
cerekam se k'o svraka
i razbijam bakin porculan
pod očima su tamni kolobari
i na stijenama neuokvirena platna

ali danas nije taj dan.

Hvala breza, za super prevod. Sem vesel, da bodo lahko brali tudi tisti o katerih pesem govori.

lp, bn

ČE SE RODIŠ POET avtor Kerstin

ČE SE RODIŠ POET

Res čudno je napravljen tale svet,
Posebno, če se vanj rodiš poet.
Bi moral pridno zbirati kovance,
A ti sestavljaš rime, verze, stance.

Umesiš v vsako pesem košček sebe,
Razgaljaš se, razdajaš brez potrebe.
Kričiš v frekvenci, komaj komu slišni.
Posedaš vselej v kamrici prepišni.

Kjer ni ničesar, mrvice pobiraš.
Kjer cesta ravna je, ovinke ubiraš.
Kjer drugi grejo kot po maslu mimo,
Udiraš se, utapljaš v globočino.

Denar ni mar ti in ne premoženje.
Za čudne cilje mečeš stran življenje.
Kogà na svetu, prosim te, pa briga,
Da končno je izšla ta tvoja knjiga!?



AKO SE PJESNIKOM RODIŠ


Zaista čudno ustrojen je ovaj svijet
Posebno kad si u njega rođen k'o poet.
Morao bi vrijedno skupljati kovanice
A ti kuješ rime, stihove i stranice.

U svaku pjesmu umijesiš komadić sebe
Razgaljuješ se i razdaješ bez potrebe.
Vičeš u frekvenciji čujnoj jedva kome
I stalno sjediš na propuhu u sobičku svome.

Gdje ničega nema - ti mrvice kupiš
Gdje je cesta ravna - ti okuke praviš.
Gdje ostali prođu k'o po maslu glatko
Ti se gušiš u dubini i propadaš slatko.

Imanje ne cijeniš, za pare ne mariš,
Za ciljeve čudne ti svoj život trošiš.
I koga na svijetu, molim te, je briga
Da konačno odštampana je ta tvoja knjiga!?

POT avtor Dani Bedrač

Dani Bedrač

PUT

1.
kada sam iza horizonta
tražio tvoja bosa stopala
i tragove pelikana
u tvojoj zipki
najčešće mi se činilo
da je prošlo previše godina
otkako ja nisam više ja
pa ipak još nisam za prodaju

2.
djevojko
koliko puta sam ti govorio
da svježa izvorska vodica
nije dobra za moje hrapavo grlo
i da nema koplja
koje bi me moglo probosti
al' siva jesenska jutra znaju
da sam ti lagao

3.
najčešće sam te nalazio
budnu u večernjim bajkama
nisam ti prstima mrsio kosu
previše sam se bojao tvojih siktajućih zmija
radije sam zaspao
u staklenim gnijezdima ptica kradljivica
znajući da nemam hrabrosti
za tvoju smrt

4.
nikada nisam molio
za grabljivicu je dovoljno plijena
moja je šuma duboka
i njena skrovišta su prostrana
nisam želio biti stranac
koji ponizno moli pred kamenitim vratima
zato se uzalud pitam
otkuda moja zahvalnost

5.
zapjevao sam
da bi me putujući razumjeli
svukao sam se
gol se nisam stidio ljeta
ni bojao zime
kao da ne bi znao
da su njihove stršeće uši
ostale na drugoj strani

6.
bojim se trenutaka
kad se umoran od odlazaka
ne ću više vraćati
pod šarenu maramu tvojih očekivanja
povjeri mi sveznajuća
tko će znati tako kao ti
položiti mir u moj san
i hladne prste
na čelo pobijeđenoga

7.
kako se naglo
koraci izgubljenih nižu
u prolaznost večeri
kako duboko se mogu zariti
u gluhe trenutke
pitanja u tvoje zbunjene oči
i kako strana može biti misao
da bih morao bježati

8.
počesto bez povjerenja
u znake dolazećeg dana
i pipave maglice pod mostovima
ukradeni plesu sunca
budni i prozebli beskućnici
a ipak toplo dišeš u moje lice
jer ja sam ti i ti si ja

9.
ne želim više
putničke vatre
i crne bube pod uzglavljem svojim
ni krijesnice ne tražim više
i nemam više vremena
za bijeg pred svojim priviđenjima
ali kad padnu sjenke
preko svilenih vjeđa tvojih dana
spremi mi bisage za putovanje

huh ... lepo.
hvala za prevod, jur. čisto neka druga dimenzija, oz. filing.
bom bral v sarajevu (če bo žalski jskd dal evrovčke ...) na 3. novosarajevskim književnim susretima.

aja, breza, tudi tebi hvala za prevod je belke.

vidim, da ste tule ful aktivni, kar me veseli. žal pa sam nimam daru za prevajanje. :(
moje pesmi pa sicer prevajata željko perović (v bosanščino, hrvaščino ...) in matjaž drev (v angleščino), slednji je odlično prevedel mojo drugo zbirko v celoti.

lp in še enkrat hvala,
dani

More

Uvijek toliko pitanja i nikad isto..more...Toliko različitosti u istom! Toliko čudesnih zbivanja u njemu, na njemu..
Ogledalo sunca, ljubavnica vjetra! Tko bi ga osim pogleda opisao, tko bi ga osim duše osjetio?
Otkad te znam još je nešto u njemu..ono treperenje čudesno kojim podrhtava tvoja zlatna breza..ona u kojoj me tražiš.

More avtor Maja Ezgeta


Morje

Vedno toliko vprašanj in nikoli isto morje ...
Toliko raznolikosti v istem! Toliko čarobnih
dogajanj v njem, na njem ...
Ogledalo sonca, ljubica vetra!
Lahko bi ga z očmi opisal,
a le duša ga začuti.
Odkar te poznam, je še nekaj v njem ...
Tisto čarobno trepetanje, v katerem podrhtava tvoja
zlata breza ...
Tista, v kateri me iščeš.

JUR, hvala! Super prevod, 'seka' nič manj kot izvirnik, če si drznem tako reči.
:)

Kerstin

Hvala Kerstin.
Ob priliki bom prevedel še kakšno.

lp

JUR

Dani Bedrač

huh ... lepo.
hvala za prevod, jur. čisto neka druga dimenzija, oz. filing.
bom bral v sarajevu (če bo žalski jskd dal evrovčke ...) na 3. novosarajevskim književnim susretima.


Če bo vse posreči se vidiva v Sarajevu, Dani.

Do takrat

lep pozdrav

JUR

Putujem.. avtor Maja Ezgeta


Putujem…

Putujem velikom rijekom
koja se ne vraća,
na jednoj malenoj splavi
svojega sjećanja.
Putujem, a nikud ne bi,
ni u brzake, ni u kaskade,
ne mogu se vratiti ni tebi,
put je ovaj u sutra, bez nade.
Putujem rijekom bez obala,
bez neba, bez duga,
a slana kap tebe u oku,
cijeli je vodopad tuga.
Izgubljena u tvojim očima,
zarobljena u svojim mislima,
a nikud ne bi, kad ni jedan put
neće me odvesti tebi.
O rijeko tuge, ja ne znam teći,
samo kroz misli, samo kroz riječi,
ti nemaš obala na kojima bi zasjala
ni pjesma ljubavi, ni pjesma rastanka.
Putujem, putujem a ne želim
rijekom bez povratka..


----------------------------------------


Potujem…


Potujem po veliki reki,
ki ji manjka povratka bistrina.
Potujem na enem majhnem splavu
mojega spomina.

Potujem, a ne bi rada nikamor
ne v brzice in ne čez slap razuzdan.
Ker tebi se vrniti ne morem,
brez upanja je pot v jutrišnji dan.

Potujem po reki brez bregov,
brez mavric, brez nebes in radosti
a slana kaplja tebe v očesu
celi je slap žalosti.

V tvojih mislih zasužnjena
v tvojih očeh izgubljena
a nikamor rada ne bi, ker pot nobena
me ne pelje k tebi.

O reka žalosti, jaz ne znam še teči,
samo skozi misli, skoz besede tečem.
Na obrežju tvojem ne moreta zasijati
ne pesem ljubezni, ne ločitve pesem.

Potujem, potujem, a ne želim, skratka,
po reki brez povratka…

JUR, majčkeno bi še dalo popraviti, ker je na nekaterih mstih izrazje malce okorno, besedne zveze preveč direktno potegnjene iz originala in potem ne tečejo več, kot bi morale. Gre za slovensko skadnjo, ki je specifična in ne temelji samo na "občutku".

Potujem…


Potujem po veliki reki,
ki ji manjka povratka bistrina. ("ki nima" je boljši izraz in rabi rodilnik)
Potujem na (enem) majhnem splavu
(mojega) svojega spomina.

Potujem, a ne bi rada nikamor,
ne v brzice in ne čez slap razuzdan.
Ker k tebi se vrniti ne morem,
brez upanja je pot v jutrišnji dan.

Potujem po reki brez bregov,
brez mavric, brez nebes in radosti
(a slana kaplja tebe v očesu
celi je slap žalosti.)
V očesu pa slana kaplja tebe ...
Celi jo slap žalosti.

V tvojih mislih zasužnjena,
v tvojih očeh izgubljena,
a nikamor rada ne bi, ker pot nobena
me ne pelje k tebi.

O reka žalosti, (jaz) ne znam še teči,
samo skozi misli, skoz besede tečem.
Na obrežju tvojem ne moreta zasijati
(ne pesem ljubezni, ne ločitve pesem.)
ne ljubezni in ne ločitve pesem.

Potujem, potujem, a ne želim, (((skratka?)))
po reki brez povratka …


Če bi upošteval vse te popravke, bi pesem bolj "poslovenil". Dodala sem tudi manjkajoča ločila in pesem malce ritmočno uredila (ne rečem, da sem že zadovoljna s tem delom, ampak v to smer bi se dalo ...)
:)))

torej tako:

POTUJEM

Potujem po veliki reki,
ki nima povratka bistrine.
Potujem na majhnem splavu
in vozim svoje spomine.

Potujem, a ne bi šla nikamor,
ne v brzice in ne čez slap razuzdán.
Ker k tebi se vrniti ne morem,
brez upa je pot v jutrišnji dan.

Potujem po reki brez bregov,
brez mavric, nebes, brez rádosti,
v očesu pa slana kaplja tebe,
ki celi jo slap moje žalosti.


V tvojih mislih zasužnjena,
v tvojih očeh izgubljena,
nikamor rada ne bi, ker pot nobena
me ne pelje k tebi.


O reka žalosti, ne znam še teči,
samo skozi misli, besede tečem.
Na obrežju tvojem ne moreta zasijati
ne ljubezni in ne ločitve pesem.

Potujem, potujem, a ne želim
po reki brez povratka …


LP, Lidija

Hvala Lidija

Pričakoval sem komentarje
ker je zaradi iskanja ustreznih rim
in ohranjanja ritma bilo potrebno
močnejše posegati tudi v vsebino.

Danes nimam časa poglobiti se v vse pripombe in predloge
bom pa vsekakor nekatere predloge upošteval.

Mimogrede:
V verzu:
a slana kaplja tebe v očesu
celi je slap žalosti.
gre za napako pri besedi celi.

Pravilno bi bilo:
a slana kaplja tebe v očesu
je cel slap žalosti. Ali lahko ostane tako?

Zame je to najlepši del pesmi in bi ga želel
ohraniti čim bolj podobnega originalu ker pomeni
da ena sama solza v očesu (slana kaplja tebe)
predstavlja cel slap žalosti.

Še enkrat hvala za pomoč

in lahko noč ti želim

JUR

v očesu pa slana kaplja tebe,
ki celi jo slap moje žalosti.

Ta del s pomočjo izvirnika razumem drugače (in je tisti JE pravilen), ne kot glagol celiti, ampak kot cel, ves:
Slana kaplja tebe je 'cel' slap moje žalosti

Kar bi bilo 'bolj slovensko' takole:
a slana kaplja tebe v očesu
je en sam slap moje žalosti.

Se motim?
Kerstin

Imaš prav, Kerstin.

Skoraj istočasno sva pisala komentar.
Ti si ga poslala sekundo kasneje od mene.

Ali bi bilo hudo narobe, če se ohrani beseda CEL.
En sam slap mi deluje kot pomanjševalnica, avtorica pa je hotela
povdariti velikost slapa. Kaj mislite o varianti:
a slana kaplja tebe v očesu
je zame celi slap žalosti.

lp

JUR

Ja, razumem, kje sem zgrešila (ne celi (recimo ... ran) ampak je cel - ves). Hja, vem zakaj, nisem dovolj natančno prebrala izvirnika, samo tvoj prevod, JUR.

JUR, ne more biti celi, ampak samo cel.


Slana kaplja tebe v očesu
je zame cel slap žalosti.


Ampak, verjemi, JUR, je boljše tako, kot je napisala Kerstin: en sam slap in ni pomanjševalnica ...

LP, L

OK

Hvala

JUR

DEČEK, SONCE, LUNA

/avtor: B.Novak/


Videl sem neskončne kolone zgrbljenih
senc, ki so z bosimi nogami potiskale
vsaka svoj spačeni obraz
katerih ni bilo moč razločiti med seboj.
Rekli so mi, da jih
sedeminpetdeset megaton demokracije
in dvatisočštiriinštirideset eksperimentov
ne moti, da pa tamkajšnja oblast
zaračuna preveliko najemnino
za tako majhno kubaturo.
Kje imate otroke?
Spremenili so se v kuhane hobotnice
mi odvrnejo in pa, da imajo le povsem
običajne probleme z lunarnimi cikli.
Kazali so proti soncu in na odpadajočih
krpah mesa so se jim lesketala
gorska jezera.
S spretno kombinacijo močnih gibov in
sekire sem enemu razklenil lobanjo
stisnjeno v pest
in našel ribo, na kateri je pisalo:
Kaj je drevo?
Nahrulil me je: Daj nazaj!
Najti moram človeka, ki mi bo pokazal,
razložil.
Kje je ta človek?
Ne vem.
Vrnil sem mu
in nato na ogromnem monitorju
zagledal
nekam znan obraz
kako do kraja zgrožen zre
v enaindvajseto stoletje
in kovinsko nebo,
kjer se prelivajo barve groze.



DJEČAK, SUNCE, MJESEC


Vidio sam beskonačne kolone pogrbljenih
sjena, što su s bosim nogama gazile
zgrčene grimase vlastitih obraza,
tako nalik jedni drugima.
Rekli su mi da ih
pedeset i sedam megatona demokracije
i dvije hiljade četiri stotine i četrdeset eksperimenata
ne smeta, ali, kažu, da im tamošnja vlast
zaračunava preveliku najamninu
za tako malu kubaturu.

Gdje su vam djeca?

Pretvorila su se u kuhane hobotnice,
rekoše mi, dodavši, da zbog toga imaju
sasvim uobičajene ciklične probleme,
vezane za mjesečeve mijene.
Upirali su prste prema suncu, dok su im se
na raspadajućim krpama mesa
svjetlucala gorska jezera.
Spretnom kombinacijom jakog zamaha i
sjekire, jednom sam rascijepio lubanju
stisnutu u šaku
i našao ribu, na kojoj je pisalo:
Što je drvo?
Izderao se na mene: Vrati je!
Moram naći čovjeka koji će mi pokazati,
razložiti.
Gdje je taj čovjek?
Ne znam.

Vratio sam mu
i potom, na ogromnom monitoru,
zagledao

odnekud poznati obraz,

što beskrajno zgrožen bulji
u dvadeset i prvo stoljeće

i kovinsko nebo

iz kojeg se prelijevaju boje groze.

Upss ... vse kaže, da bo nekdo od urednikov imel dodatno delo. Se oproščam, zaradi dolžine pesmi bom mogla postat ločeno Boštjanovo pesem in svoj prevod. Prosim, da nekdo izbriše ta prvi post

SREBRNA REKA /avtor: B.Novak/


Zbrali so se po dolgih letih, da bi pričali o stvareh
ki so se pred dolgimi leti zgodile
letni časi, odjuga, različne vrste blata
razni organi in kuharski recepti, so bile njihove teme

naj povem; da so stali na bregu, tesno skupaj
in ponavljali: tam na drugem bregu so oni!

čeprav niso videli drugega brega
niso videli vode
niso videli drug drugega, kako stojijo na istem bregu
niti megle niso videli
imeli so občutek, da jim sem pa tja
nekaj ali nekdo odgrizne kos lobanje z možgani

takrat so rekli: to so bili oni tam na drugem bregu široke reke
zdelo se jim je, da govorijo sami s sabo
toda v resnici je z njimi govoril angel (karkoli naj bi to že bilo)
nič posebnega ni znal delati, bil pa je dober izpraševalec

odgovarjali so na glas, celo z molkom in solzami so se drli in vpili
a jih nihče ni slišal, seveda - drugi so bili na drugem bregu
široke srebrne reke

je bil to vojni zločin?
ja morda je bil, morda je bil…

veste okrog in okrog je bil gozd
njihove hiše pa niso bile, kakor naše ali angleške, nizozemske hiše
bile so hiše majhne vrednosti
in v njih so imeli železne predmete
in otroke, ki bi lahko zrasli in postali nevarni
če jim pokrademo svinje in krave se lahko zatečejo v gozd
in jejo zelenjavo, gozd jim je domač
spustili smo ženske in otroke
to je bilo največ, kar smo lahko spustili
za kak meter, ne več, potem smo vse pobili
kam pa naj bi jih dali?

nekateri so jim odrezali jezike, ušesa, spolovila, jih pojedli, posušili
obesili okoli vratu, toda vedeti morate, bila je vojna
zato to verjetno ni bil vojni zločin
tako ali tako pa niso prišli do gozda,
zato ne bo mogoče v gozdu odkriti trupel

ne vem, ne spominjam se, ker smo jih postrelili od blizu
morda so bili med njimi otroci
kar pa je malo verjetno, ker je bila vojna

morate vedeti v vojnah ni otrok
samo sovražniki so

spominjam se nekoga, ki je znorel od bitk, kjer si bil lahko ubit vsako sekundo
danes bi psihologi rekli, da je prevladal strah njegovega notranjega otroka
začel je bežati v napačno smer in takrat so bile vse smeri napačne
brez pomisleka sem ga ustrelil v glavo
bil je dober zgled za druge
da jim notranji otroci ne bi hodili po glavi

bila je vojna, te odločitve ne moremo preveč obsojati

ne vem več kako jim je bilo ime, katere narodnosti so bili
enkrat smo jih samo v enem dnevu postrelili osemtisoč

bili so premalo ranjeni in so se vrnili, je rekla ženska volk
tudi sama imam enega na računu, nisem oklevala
toliko naših so pobili, toliko nepoštenih golov so nam zabili

oprostite, s kom govorite, kdo sem jaz, je vprašal starec
kako, da sem preživel, če si bil lahko ubit vsako sekundo?

poslušal je angel, potem pa se je zazrl v mlado mati
in njenega triletnega otroka
v izstradanem mestu na robu fronte
ki sta skupaj izgledala stara sto šestdeset let, če ne več

potem sta prišla dva nogometaša z vedrom dreka
in jima dejala: jejta
dve posušeni lobanji v razcapanih rutah
sta se z zadnjimi močmi usedli, objeli in zajokali

drek, solze, smeh

deklica, ki je delala v klavnici, je imela več sreče
iz goveje krvi je pekla odlične omlete
ki so se zelo dobro kombinirale z brezovim lubjem

veste brezovo lubje je sladko, ne v resnici sladko, sladkobno
tudi jasminovi poganjki so odlični
veste, kaj vse se da jesti, koliko divje zelenjave raste med brezami!
paprike, lubenice, paradižniki, jagode

nekateri, ki tega niso vedeli, so poizkušali piti gnojnico
bilo jim je vseeno, rada bi vam rekla drugače, toda tako je bilo

veste, bili so ljudje, ki so jim štiri armade pobijale sorodnike
ker nikoli nisi vedel kdo je kdo, saj so bili vsi povaljani v blatu
vsakdo, ki je imel orožje, je bil gospodar na igrišču
ljudje pa so bežali na vse strani kakor kobilice

veste, nekoč so zvezali vse ljudi iz neke vasi in jih zažgali
kdo je lahko to storil, se vprašuje nekdo v ihti
bila je vojna, mu odgovori angel
kako je to mogoče, ne razumem
bila je vojna, ponovi angel
ni mi jasno, vztraja nekdo
angel je zadovoljen, videl je govoriti drevo v človeku

neha spraševati
pomisli: katerikoli pekel bi si izmislil
se je že zagotovo zgodil med ljudmi
in samo med ljudmi
zato si jih nima smisla izmišljevati
niti nima smisla med njimi razlikovati

ljudje na bregu ostanejo sami v svoji netihi tišini
z velikimi in majhnimi pokojninami
z urejenimi bradicami in lasmi

s pušeljci na mizah in ponavljajočimi mislimi
v oškrabanih lobanjah, ki so že desetletja nespremenjene
bila je vojna, mislim, da smo ravnali prav, jim odmeva

angel posluša, molči
miže gleda in z odprtimi očmi sanja

vsak njegov vdih je, kot vdih novorojenca
in vsak izdih, kot izdih umirajočega

od tod veter!

za ljudi, ki so umrli

za ljudi, ki se niso rodili

za ljudi, ki jih je polno vsepovsod

polne ulice, polna okna

a mesto je prazno…

SREBRNA RIJEKA

Okupili su se nakon dugog vremena, da bi pričali o stvarima
koje su se dogodile prije puno godina;
godišnja doba, otopljenja, različite vrste blata,
kojekakvi organi i kuharski recepti, su bile njihove teme.

Usput da kažem, da su stajali na brijegu, tijesno jedni uz druge
i ponavljali: tamo na drugom brijegu su oni!

Mada nisu vidjeli drugog brijega,
mada nisu vidjeli vodu,
mada nisu vidjeli ni jedni druge kako stoje na istom brijegu,
i mada nisu vidjeli čak ni tu maglu,
imali su osjećaj da im, tu i tamo,
nešto ili neko odgrize komad mozga s lubanjom

i potom bi rekli: to su bili oni tamo s drugog brijega široke rijeke.
Činilo im se da razgovaraju sami sa sobom,
ali u biti je s njima govorio anđeo (ili što god da je bio)
jer ništa posebno nije znao učiniti, ali je zato znao dobro preispitivati.

Odgovarali su mu na glas, derali se i vikali, čak i sa nijemim mukom, suzama,
ali ih niko nije čuo, što je i bilo posve razumljivo, jer drugi su bili
na drugom brijegu široke srebrne rijeke.

Je li to bio vojni zločin?
Ja, možda, možda je bio...

Znate, posvuda naokolo je bila šuma
i njihove kuće nisu bile kao naše, kao engleske ili nizozemske,
bile su to kuće male vrijednosti,
u kojima su čuvali željezne predmete
i djecu, što bi mogla izrasti i postati opasna,
ako im pokrademo svinje i krave, bi mogla prebjeći u šumu
i jesti zelenje, njima je šuma domaća.
Ispustili smo žene i djecu.
To je bilo najviše što smo mogli učiniti, ispustili ih
za kakav metar, ne više, a potom smo ih pobili.
Pa kud bi s njima?!

Neki su im odrezali jezike, uši, genitalije, pojeli ih, ili su ih osušili
i objesili oko vrata, ali morate znati, bio je rat,
zato vjerojatno to i nije bio zločinski čin.
Ionako nisu stigli do šume,
zato će u šumi biti nemoguće otkriti trupla.

Ne znam, ne sjećam se, jer smo ih ustrijelili izbliza,
možda je među njima bilo i djece,
mada je malo vjerojatno, jer je bio rat,

a znate da u ratovima nema djece
i da postoji samo neprijatelj.

Sjećam se jednog, što je poludio od bitaka, onih,
u kojim si mogao biti svake sekunde ubijen,
(danas bi psiholozi rekli, da ga je iznutra nadvladao strah njegovog dječaka)
pa je počeo bježati u pogrešnom smjeru,
a u to vrijeme su svi smjerovi bili pogrešni,
i ja sam ga bez razmišljanja upucao u glavu.
Bio je dobar za uzor drugima,
kako im njihova zataškana djeca ne bi hodala po glavama.

Bio je rat i to što se dogodilo ne možemo previše osuđivati.

Ne znam, ne sjećam se više kako su se zvali, koje narodnosti su bili...
Jednom smo ih samo u jednom danu ustrijelili osam hiljada.

Bili su premalo ranjeni i vratili su se, rekla je žena vuk.
I ja imam jednog na računu, nisam oklijevala,
toliko naših su ubili, toliko nepoštenih golova su nam zabili!

Oprostite, s kim govorite, ko sam ja, je upitao starac,
kako da sam preživio bitke u kojima si mogao biti ubijen svake sekunde?

Anđeo je slušao, a potom se zagledao
u ispaćeno mjesto na rubu fronte,
u mladu majku i njeno trogodišnje dijete,
što su tako zajedno izgledali stari sto šezdeset godina, ako ne i više,

a potom su došla dva nogometaša s kantom govana
i rekla: jedite!
Dvije usahle lubanje ispod strganih marama
su nemoćno sjele, zagrlile se i zaplakale.

Govna, suze, smijeh...

Djevojčica, što je radila u klaonici, je imala više sreće.
Iz goveđe krvi je pekla odlične omlete,
što su se veoma dobro mogle kombinirati sa brezovom korom;

znate, brezova kora je slatka, ne ono uistinu slatka, već slatkasta,
a i mladi izdanci jasmina su odlični,
da znate, što sve može da se jede,
koliko divljeg povrća samo raste među brezama!
Paprike, lubenice, paradajz, jagode...

Neki, što to nisu znali, su pokušali piti iz septičkih jama,
bilo im je svejedno. Voljela bih da vam mogu pričati drugačije, ali tako je bilo;

znate, bili su ljudi, kojima su četiri vojske pobijale rođake,
jer nikad nisu znali ko je ko. Budući da su bili svi povaljani u istom blatu,
svako, ko je imao oružje, je bio gospodar igrališta,
a ljudi su bježali na sve strane, kao skakavci.

Znate, jednom su svezali sve ljude iz nekog sela i potom ih spalili.
Ko je to mogao uraditi, upita neko kroz jecaj.
Bio je rat, odgovara mu anđeo.
Kako je to moguće, ne razumijem!
Bio je rat, ponovi anđeo.
Nije mi jasno, ustrajno ponavlja neko.
Anđeo je zadovoljan, vidio je kako progovara drvo iz čovjeka.

Prestaje zapitkivati, razmišlja:
Nema pakla koji bi mogao izmisliti,
a da se nije već dogodio među ljudima,
i to samo među ljudima,
zato ga je besmisleno izmišljati,
niti ih ima smisla međusobno razlikovati.

Ljudi na brjegovima ostaju sami u svojim glasnim tišinama,
s velikim i malim penzijama,
s uređenim bradicama i vlasima;

s buketićima na stolovima i mislima
pod načetim lubanjama, što se ne mijenjaju već desetljećima:
Bio je rat, mislim, postupali smo ispravno! I dočekuju svoj eho.

Anđeo sluša, šuti,
žmireći gleda i s otvorenim očima sanja

svaki njegov udah je kao dah novorođenčeta,
svaki izdah kao izdah umirućega

i otud vjetar!

za ljude, što su umrli,

za ljude, što se nisu rodili,

za ljude, kojih je toliko posvuda!

Pune su ulice, puni su prozori,

a mjesto, mjesto je prazno...