Forum
- Datum objave:
09. 09. 2009 ob 10:28 - Spremljaj
- Število komentarjev: 1157
- Piše: Zalka Grabnar
_LI.jpg "Zalka Grabnar")
- Ostale teme tega avtorja
- Prebrano 70465 krat
PREVEDI PESEM
Ker se je prijelo prevajanje pesmi članov, začelo se je tu:
http://www.pesem.si/forum.php?action=vthread&forum=1&topic=3239
, odpiram temo pod rubriko, kjer so dobrodošle debate za razvijanje
prevodov, razmišljanja o tej temi, poskusi, predlogi ipd.
Prevajalski entuziasti na plan :-)))
Lp,
Zalka
Prevajalski entuziasti na plan :-)))
Lp,
Zalka
Na poti domov IV. avtor Dani
Na poti domov IV.
v meglenih školjkah spijo dnevi.
noč se v upanju pomladi
drsti z lučjo slabotnih zvezd,
hladnejša kot je to v navadi.
stvari izgubljajo pomen.
uganko o vsakdanjem peklu
spreminja ubogljiva roka
v razvado črk na gladkem steklu.
srce leži na belem prtu
(preutrujeno za setev).
skrita v verzih brez vsebine
se v mrak izluži tiha kletev.
od sto besed zna vsaka zase
iz ust izsiliti priznanje,
da so prehòjene poti
le beg slabiča v krhke sanje.
==========================
Na putu kući IV.
u magli školjki spavaju dani.
noć se u nadanju pomladi
mrijesti se svjetlošću slabašnih zvijezda
i više nego inače ohladi.
predmeti značenje gube.
zagonetku o svagdanjem paklu
poslušna ruka mijenja
u naviku slova na glatkom staklu.
srce leži na stolnjaku bijelom
(preumorno za sjetvu).
skrivenu u stihovima praznim
u mrak izluči tihu kletvu.
od sto riječi svaka za sebe zna
iz usta iznuditi priznanje
da su pređeni putovi tek
bijeg slabića u krhke sanje.
Na poti domov IV.
v meglenih školjkah spijo dnevi.
noč se v upanju pomladi
drsti z lučjo slabotnih zvezd,
hladnejša kot je to v navadi.
stvari izgubljajo pomen.
uganko o vsakdanjem peklu
spreminja ubogljiva roka
v razvado črk na gladkem steklu.
srce leži na belem prtu
(preutrujeno za setev).
skrita v verzih brez vsebine
se v mrak izluži tiha kletev.
od sto besed zna vsaka zase
iz ust izsiliti priznanje,
da so prehòjene poti
le beg slabiča v krhke sanje.
==========================
Na putu kući IV.
u magli školjki spavaju dani.
noć se u nadanju pomladi
mrijesti se svjetlošću slabašnih zvijezda
i više nego inače ohladi.
predmeti značenje gube.
zagonetku o svagdanjem paklu
poslušna ruka mijenja
u naviku slova na glatkom staklu.
srce leži na stolnjaku bijelom
(preumorno za sjetvu).
skrivenu u stihovima praznim
u mrak izluči tihu kletvu.
od sto riječi svaka za sebe zna
iz usta iznuditi priznanje
da su pređeni putovi tek
bijeg slabića u krhke sanje.
Hvala Jur za tvoj prevod! Res dolga pesem, ki zahteva dosti dela. Samo dve besedice mi niso jasne (morda se motim). Roževina je kot material za glavnike recimo. Iz kosti. Našel sem to besedo tudi v Hrvaščini. Jur ti boš bolje vedel ali je pravilna. Povdaril sem s črno. Drugače pa si odlično prevedel pesem!
Lep pozdrav, Dušan
LAURA
onda
kad sam se neprestano budio
posebno za vrijeme punog mjeseca
kad su sjenke i crvenkasti koncentrični obruči
ispunjavali moju sobu
i kad je kiša noćima
padala
ravnomjerno
kao sulice
rimskih centuriona
po galskim naseljima
i rosila stakla
mojih celofanskih prozora
kad je vjetar u obližnjoj šumi
mrsio kosu drveću
i svlačio pretijesna odijela
kad su trave dobivale još izrazitiju
fantastičnu
zelenkasto halogenu boju
kad sam noću sam čamio u sobi
i promatrao kako se
materijaliziraju duše umrlih
kako prolaze kroz moje
rožnate (roževinaste)zidove usamljenosti
što sam više napinjao mozak
i oči
bolje sam razaznavao njihove obrise
sve sami poznati
pokojni obrazi
koji su obilježili
moj život
duše su
samo šetale – ništa nisu govorile
svjetlost je bila mutna
i nekakva božanska tišina
i toplina
ispunjavala je potpalublje moje duše
a one
kao da lebde zavijene u
crne druidske kute
strah me je bilo
a bijela koščata ruka mi je utrnula
da bih upalio svijetlo
na svom lebdećem
noćnom ormariću
jedva sam čekao
da dozori jutro
da rasprši tu iluziju
bilo mi je neugodno
da se bilo kome povjerim
ionako su me uvijek tretirali kao budalu
jedne noći nisam više izdržao
previše mi je mučio
dušu i tijelo
povjerio sam se prijatelju
i on mi je rekao sav prestrašen
da se poškropim
blagoslovljenom vodom
jer me je obuzeo vrag
uzeo sam više bočica
i krenuo u crkvu
da ih napunim
bio sam sam
samo moji prestrašeni koraci su odjekivali
po beskrajno dugoj crkvenoj lađi
slike svetaca na zidovima
su se topile
i zlobno
gledale
zrak se je zasitio
mirisom istopljenog laka
tresao sam se i grižnja savjesti
me je prožimala
iza sakristije me je
promatrao spasitelj
svojim fluorescentnim okom
htio je sići
sav krvav
s križa
i srušiti se na mene
svake večeri sam se škropio blagoslovljenom vodom
molio nekakvu svoju molitvu
u džepove pidžame sam trpao
glavice češnjaka
da ublažim spasiteljevo (božje) oko
ali straha
i grižnju savjesti nisam otjerao
neko vrijeme je bilo sve spokojno
normalizirao
se moj duhovni život
dok nisam jedne večeri
kad je pun mjesec
povio moju
melanholičnu sobu
počeo
čitati knjigu
svojih
priljubljenih (omiljenih)soneta
i u njoj
iznenađen
ugledao
na koricama
perom
zapisanu
krvlju pokapanu
posvetu
Tvoja Laura
Anno domini
I327
Lep pozdrav, Dušan
LAURA
onda
kad sam se neprestano budio
posebno za vrijeme punog mjeseca
kad su sjenke i crvenkasti koncentrični obruči
ispunjavali moju sobu
i kad je kiša noćima
padala
ravnomjerno
kao sulice
rimskih centuriona
po galskim naseljima
i rosila stakla
mojih celofanskih prozora
kad je vjetar u obližnjoj šumi
mrsio kosu drveću
i svlačio pretijesna odijela
kad su trave dobivale još izrazitiju
fantastičnu
zelenkasto halogenu boju
kad sam noću sam čamio u sobi
i promatrao kako se
materijaliziraju duše umrlih
kako prolaze kroz moje
rožnate (roževinaste)zidove usamljenosti
što sam više napinjao mozak
i oči
bolje sam razaznavao njihove obrise
sve sami poznati
pokojni obrazi
koji su obilježili
moj život
duše su
samo šetale – ništa nisu govorile
svjetlost je bila mutna
i nekakva božanska tišina
i toplina
ispunjavala je potpalublje moje duše
a one
kao da lebde zavijene u
crne druidske kute
strah me je bilo
a bijela koščata ruka mi je utrnula
da bih upalio svijetlo
na svom lebdećem
noćnom ormariću
jedva sam čekao
da dozori jutro
da rasprši tu iluziju
bilo mi je neugodno
da se bilo kome povjerim
ionako su me uvijek tretirali kao budalu
jedne noći nisam više izdržao
previše mi je mučio
dušu i tijelo
povjerio sam se prijatelju
i on mi je rekao sav prestrašen
da se poškropim
blagoslovljenom vodom
jer me je obuzeo vrag
uzeo sam više bočica
i krenuo u crkvu
da ih napunim
bio sam sam
samo moji prestrašeni koraci su odjekivali
po beskrajno dugoj crkvenoj lađi
slike svetaca na zidovima
su se topile
i zlobno
gledale
zrak se je zasitio
mirisom istopljenog laka
tresao sam se i grižnja savjesti
me je prožimala
iza sakristije me je
promatrao spasitelj
svojim fluorescentnim okom
htio je sići
sav krvav
s križa
i srušiti se na mene
svake večeri sam se škropio blagoslovljenom vodom
molio nekakvu svoju molitvu
u džepove pidžame sam trpao
glavice češnjaka
da ublažim spasiteljevo (božje) oko
ali straha
i grižnju savjesti nisam otjerao
neko vrijeme je bilo sve spokojno
normalizirao
se moj duhovni život
dok nisam jedne večeri
kad je pun mjesec
povio moju
melanholičnu sobu
počeo
čitati knjigu
svojih
priljubljenih (omiljenih)soneta
i u njoj
iznenađen
ugledao
na koricama
perom
zapisanu
krvlju pokapanu
posvetu
Tvoja Laura
Anno domini
I327
Zdravo Dusann
Beseda roževina se v hrvaščini ne uporablja. Rožnat je prava hrvaška beseda. (Le da moraš odmisliti njen povsem drugačen pomen v slovenščini). Ta beseda torej ostane.
==============================
povzeto po hrvaškem slovarju:
ròžnat
ròžnat prid. 〈odr. -ī〉
1. koji je od rožine
2. otvrdnuo kao da je od rožine
✧ vidi rȏg
==============================
Kar zadeva drugo besedo imaš delno prav. Bolj pogsto se uporablja beseda omiljen. Beseda priljubljen ima tudi v hrvaščini
dva pomena. Tokrat sem namenoma uporabil besedo, ki se manj pogosto
uporablja, poudarja pa bliskost, privrženost prema kome. V tem primeru navezanost na sonete.
===============================================
priljúbiti
priljúbiti svrš. 〈prez. prìljūbīm, pril. pr. -īvši, prid. trp. prìljūbljen〉
1. (što, se) sasvim približiti jedno uz drugo, pritisnuti, približiti jedno drugom tako da čine kao jednu cjelinu
2. (se) pren. osjetiti bliskost, privrženost prema kome, zavoljeti
✧ pri- + v. ljubiti
===============================================
Gre torej za izbiro bolj "poetične besede" po moji presoji seveda.
Nič čudnega, da te kakšna beseda zmoti. Tudi sam sem pogosto v dilemah
ko pa je v hrvaščini in slovenščini toliko besed, ki se napišejo enako pomen pa jim je čisto drugačen.
Lep pozdrav
JUR
Beseda roževina se v hrvaščini ne uporablja. Rožnat je prava hrvaška beseda. (Le da moraš odmisliti njen povsem drugačen pomen v slovenščini). Ta beseda torej ostane.
==============================
povzeto po hrvaškem slovarju:
ròžnat
ròžnat prid. 〈odr. -ī〉
1. koji je od rožine
2. otvrdnuo kao da je od rožine
✧ vidi rȏg
==============================
Kar zadeva drugo besedo imaš delno prav. Bolj pogsto se uporablja beseda omiljen. Beseda priljubljen ima tudi v hrvaščini
dva pomena. Tokrat sem namenoma uporabil besedo, ki se manj pogosto
uporablja, poudarja pa bliskost, privrženost prema kome. V tem primeru navezanost na sonete.
===============================================
priljúbiti
priljúbiti svrš. 〈prez. prìljūbīm, pril. pr. -īvši, prid. trp. prìljūbljen〉
1. (što, se) sasvim približiti jedno uz drugo, pritisnuti, približiti jedno drugom tako da čine kao jednu cjelinu
2. (se) pren. osjetiti bliskost, privrženost prema kome, zavoljeti
✧ pri- + v. ljubiti
===============================================
Gre torej za izbiro bolj "poetične besede" po moji presoji seveda.
Nič čudnega, da te kakšna beseda zmoti. Tudi sam sem pogosto v dilemah
ko pa je v hrvaščini in slovenščini toliko besed, ki se napišejo enako pomen pa jim je čisto drugačen.
Lep pozdrav
JUR
Hvala Jur ker si mi objasnil. Res sem bil v dilemi, da ne bi bilo kaj narobe.
Lep večer ti želim, Dušan
Lep večer ti želim, Dušan
IZZA LEDENIH ROŽ /mezopotamsky/
Odmikava ledene rože
in molče strmiva
v trzajoče golo vejevje,
ki obupano tuli
v brezsrčni gluhi čas.
V mračni čumnati
naju rezbari polarni mraz,
na pepel zadnjega polena
se že zahrbtno plazi
prašna, pajčevinasta koprena.
Ne upava si razsekati
teh treh stolov, vegaste mize,
črvive omare, uborne postelje.
Ne smeva, le podnajemnika sva.
Nimava kamnitega srca,
da bi najina rajda knjig,
najino edino premoženje,
vzplamtela v brezčutni peči,
še prodati ne zmoreva nobene,
da bi se uprla osorni zimi.
Niti svežnjev mojih pesmi
mi ne pustiš skuriti,
čeprav močno dvomim
o njihovi umetniški vrednosti.
Vem, tebi pomenijo veliko,
saj je v njih najino vesolje.
Prav neusmiljeno naju davita
tuga in glad v tej praznini
in ti se že teden dni zavijaš v tišino,
mrzlično umikaš begajoče oči,
v nočeh se odmikaš na posteljni rob,
kamor obešaš kristalne sledi.
Tistega dne sem ti zašepetal:
Moja lira je strta,
ničesar več ti ne bo dala.
Glej, podarjam ti sebe,
da me razkosaš in zaužiješ,
da se vsaj ti prebiješ do pomladi.
Ko se bo gruda razgrudila,
zagrebi moje kosti
pod tisti bezgov grm,
na tisti zeleni trati,
kjer si mi prvič zaigral na piščal.
Odmikava ledene rože
in molče strmiva
v hkratni tolažilni preplet:
Ne boj se, ne bo me bolelo.
Ne boj se, ne bo te bolelo.
Nocoj bo sveča gorela,
jutri bova mirno spala.
IZA LEDENOG CVIJEĆA
Odmičemo ledeno cvijeće
i šutke zurimo
u nemirne gole grane
što tužno cvile
u bezdušno gluho vrijeme.
U mračnom kućerku
rezbari nas polarni mraz,
na pepeo zadnje cjepanice
već podmuklo puže
prašnjava, koprena paučine.
Ne usuđujemo se rasjeći
te tri stolice, izvitoperene stolove,
crvljive ormare, siromašne postelje.
Ne smijemo, samo smo podstanari.
Nemamo kamenog srca
da bi se naše kolone knjiga,
naše jedino bogatstvo,
rasplamsalo u bešćutnoj peći,
nismo kadri ni da prodamo neku
kako bi se oduprli osornoj zimi.
Čak ni svežnje mojih pjesama
mi ne daš spaliti,
mada sumnjam
u njihovu umjetničku vrijednost.
Znam, tebi znače puno,
jer u njima je sav naš svemir.
Uistinu, nemilosrdno nas davi
tuga i glad u toj praznini
i ti se već cijeli tjedan zavijaš u tišinu,
grozničavo umičeš nemirne oči,
noću se odmičeš na rub postelje,
niz koji puštaš kristalne tragove.
Onaj dan sam ti šapnuo:
Moja lira je zgažena,
ništa više ti neće dati.
Vidi, dajem ti sebe
raskomadaj me i pojedi,
da barem ti dočekaš proljeće.
Kad grumenje bude rastresito
zakopaj moje kosti
pod onaj zovin grm
na zelenoj livadi
gdje si mi prvi put zasvirao na fruli.
Odmičemo ledeno cvijeće
i šutke zurimo
u istovremeni utješni preplet: (u istovremeno prepletanje utjehe:)?
Ne boj se, neće me boljeti.
Ne boj se, neće te boljeti.
Noćas će svijeća gorjeti,
sutra ćemo mirno spavati.
Lp, breza
Odmikava ledene rože
in molče strmiva
v trzajoče golo vejevje,
ki obupano tuli
v brezsrčni gluhi čas.
V mračni čumnati
naju rezbari polarni mraz,
na pepel zadnjega polena
se že zahrbtno plazi
prašna, pajčevinasta koprena.
Ne upava si razsekati
teh treh stolov, vegaste mize,
črvive omare, uborne postelje.
Ne smeva, le podnajemnika sva.
Nimava kamnitega srca,
da bi najina rajda knjig,
najino edino premoženje,
vzplamtela v brezčutni peči,
še prodati ne zmoreva nobene,
da bi se uprla osorni zimi.
Niti svežnjev mojih pesmi
mi ne pustiš skuriti,
čeprav močno dvomim
o njihovi umetniški vrednosti.
Vem, tebi pomenijo veliko,
saj je v njih najino vesolje.
Prav neusmiljeno naju davita
tuga in glad v tej praznini
in ti se že teden dni zavijaš v tišino,
mrzlično umikaš begajoče oči,
v nočeh se odmikaš na posteljni rob,
kamor obešaš kristalne sledi.
Tistega dne sem ti zašepetal:
Moja lira je strta,
ničesar več ti ne bo dala.
Glej, podarjam ti sebe,
da me razkosaš in zaužiješ,
da se vsaj ti prebiješ do pomladi.
Ko se bo gruda razgrudila,
zagrebi moje kosti
pod tisti bezgov grm,
na tisti zeleni trati,
kjer si mi prvič zaigral na piščal.
Odmikava ledene rože
in molče strmiva
v hkratni tolažilni preplet:
Ne boj se, ne bo me bolelo.
Ne boj se, ne bo te bolelo.
Nocoj bo sveča gorela,
jutri bova mirno spala.
IZA LEDENOG CVIJEĆA
Odmičemo ledeno cvijeće
i šutke zurimo
u nemirne gole grane
što tužno cvile
u bezdušno gluho vrijeme.
U mračnom kućerku
rezbari nas polarni mraz,
na pepeo zadnje cjepanice
već podmuklo puže
prašnjava, koprena paučine.
Ne usuđujemo se rasjeći
te tri stolice, izvitoperene stolove,
crvljive ormare, siromašne postelje.
Ne smijemo, samo smo podstanari.
Nemamo kamenog srca
da bi se naše kolone knjiga,
naše jedino bogatstvo,
rasplamsalo u bešćutnoj peći,
nismo kadri ni da prodamo neku
kako bi se oduprli osornoj zimi.
Čak ni svežnje mojih pjesama
mi ne daš spaliti,
mada sumnjam
u njihovu umjetničku vrijednost.
Znam, tebi znače puno,
jer u njima je sav naš svemir.
Uistinu, nemilosrdno nas davi
tuga i glad u toj praznini
i ti se već cijeli tjedan zavijaš u tišinu,
grozničavo umičeš nemirne oči,
noću se odmičeš na rub postelje,
niz koji puštaš kristalne tragove.
Onaj dan sam ti šapnuo:
Moja lira je zgažena,
ništa više ti neće dati.
Vidi, dajem ti sebe
raskomadaj me i pojedi,
da barem ti dočekaš proljeće.
Kad grumenje bude rastresito
zakopaj moje kosti
pod onaj zovin grm
na zelenoj livadi
gdje si mi prvi put zasvirao na fruli.
Odmičemo ledeno cvijeće
i šutke zurimo
u istovremeni utješni preplet: (u istovremeno prepletanje utjehe:)?
Ne boj se, neće me boljeti.
Ne boj se, neće te boljeti.
Noćas će svijeća gorjeti,
sutra ćemo mirno spavati.
Lp, breza
Materi /Nemo/
Ugašaš v sobi tisočih zarij.
Za tvojim zidom ličnic
se valijo sive dlake,
v nabrušeni tišini jih oblikuješ,
na prsih jih greješ,
da bi zakrila zakrnele bradavice.
Ližeš ogorke iz oči,
s svojim belim jezikom
goltaš črepinje,
goltaš golobice,
goltaš goljata,
tvoje bele dlesni
krvavijo.
In včasih se vračaš
z nočjo,
s škorpijonom
na prsih,
na črnih prsih
sopeš
kot žival.
Materi
Gasiš se u sobi nebrojenih zračaka.
Za tvojim zidom koštanih jabučica
se valjaju sive dlake,
u nabrušenoj tišini ih oblikuješ,
na prsima ih griješ
da sakriješ zakržljale bradavice.
Ližeš ugarke iz očiju,
svojim bijelim jezikom
gutaš tvrde komade,
gutaš golubice,
gutaš golijata,
tvoje bijele desni
krvare.
I pokatkad se vraćaš
s tamom,
sa škorpionom
na prsima,
na crnim prsima
hropćeš
kao životinja.
LP, breza
Ugašaš v sobi tisočih zarij.
Za tvojim zidom ličnic
se valijo sive dlake,
v nabrušeni tišini jih oblikuješ,
na prsih jih greješ,
da bi zakrila zakrnele bradavice.
Ližeš ogorke iz oči,
s svojim belim jezikom
goltaš črepinje,
goltaš golobice,
goltaš goljata,
tvoje bele dlesni
krvavijo.
In včasih se vračaš
z nočjo,
s škorpijonom
na prsih,
na črnih prsih
sopeš
kot žival.
Materi
Gasiš se u sobi nebrojenih zračaka.
Za tvojim zidom koštanih jabučica
se valjaju sive dlake,
u nabrušenoj tišini ih oblikuješ,
na prsima ih griješ
da sakriješ zakržljale bradavice.
Ližeš ugarke iz očiju,
svojim bijelim jezikom
gutaš tvrde komade,
gutaš golubice,
gutaš golijata,
tvoje bijele desni
krvare.
I pokatkad se vraćaš
s tamom,
sa škorpionom
na prsima,
na crnim prsima
hropćeš
kao životinja.
LP, breza
P kot poetesa /Tomaž Mahkovic/
Poželjno srkam tvojo poezijo,
vso čisto, svežo, kot izvirska voda,
ki jo dariš, kot ognjemet fraktale.
Z njo delaš svet, ki ga poznaš, brezčasen:
v njo scejaš grče jablaninih vej,
dolino, ki ljudi ne mara, vdahneš,
vtkeš potok, ki v napačno smer hiti,
da omahne v grozo zbujajoče žrelo,
ki golta, skupaj z zemljo, svetel dan.
Zatohlost, žalost in tesnobnost kraja
odevaš v krilca pisanih metuljev,
tako filtriraš čas z globino duše
in gledaš s hrbta Pegaza smehljaje
na zublje zla, ki so mladost peklili,
da bit mi grejejo kot hišni ogenj,
ki plapola v kaminu, da čarobno
svetli intimo tihega večera,
prepredenega s tvojo poezijo.
P kao poetesa
Požudno srčem tvoju poeziju,
očišćenu, svježu kao izvorsku vodu
što je razdaješ kao vatromet fraktale.
S njom stvaraš svijet koji poznaješ, bezvremenski:
u nju cijediš grčeve jabukovih grana,
udahneš dolinu, koja ne voli ljude,
utkaš potok što žuri u pogrešnom smjeru
da sruči u stravu probuđeno ždrijelo
što zajedno sa zemljom guta svijetli dan.
Ustajalost, žalost i tjeskobu kraja
odijevaš u krilca šarenih leptira,
tako filtriraš vrijeme s dubinom duše
i s leđa Pegaza s osmjehom gledaš
na zubala zla, što su paklili mladost,
bivstvo me grije kao kućna vatra,
što titra u kaminu i čarobnošću
osvjetljava intimu tihe večeri,
protkane tvojom poezijom.
Poželjno srkam tvojo poezijo,
vso čisto, svežo, kot izvirska voda,
ki jo dariš, kot ognjemet fraktale.
Z njo delaš svet, ki ga poznaš, brezčasen:
v njo scejaš grče jablaninih vej,
dolino, ki ljudi ne mara, vdahneš,
vtkeš potok, ki v napačno smer hiti,
da omahne v grozo zbujajoče žrelo,
ki golta, skupaj z zemljo, svetel dan.
Zatohlost, žalost in tesnobnost kraja
odevaš v krilca pisanih metuljev,
tako filtriraš čas z globino duše
in gledaš s hrbta Pegaza smehljaje
na zublje zla, ki so mladost peklili,
da bit mi grejejo kot hišni ogenj,
ki plapola v kaminu, da čarobno
svetli intimo tihega večera,
prepredenega s tvojo poezijo.
P kao poetesa
Požudno srčem tvoju poeziju,
očišćenu, svježu kao izvorsku vodu
što je razdaješ kao vatromet fraktale.
S njom stvaraš svijet koji poznaješ, bezvremenski:
u nju cijediš grčeve jabukovih grana,
udahneš dolinu, koja ne voli ljude,
utkaš potok što žuri u pogrešnom smjeru
da sruči u stravu probuđeno ždrijelo
što zajedno sa zemljom guta svijetli dan.
Ustajalost, žalost i tjeskobu kraja
odijevaš u krilca šarenih leptira,
tako filtriraš vrijeme s dubinom duše
i s leđa Pegaza s osmjehom gledaš
na zubala zla, što su paklili mladost,
bivstvo me grije kao kućna vatra,
što titra u kaminu i čarobnošću
osvjetljava intimu tihe večeri,
protkane tvojom poezijom.
Insomnia /Andrejka/
Vame gre.
Kepa na iztegnjenem traku noči.
Ogrnjena v mesečino pohablja sanje.
Težke sape dolbe do dna želodca.
S skalpelom odpira prsne rešetke.
Z ostrino očesa šari po drobovju.
Predator je, željan žrtve.
S preigranim akordom razuma
skušam prebujati dan,
a je daleč.
Predaleč je pesem,
da bi se ji predala
do tiste opešanosti,
ki je enaka predahu po ljubljenju.
Pa tako malo je bilo treba
in bi te imela na blazinici prsta,
vso mehko in voljno bi te položila
na brežino spanca.
Insomnija
U mene ide.
Gruda na rastegnutoj traci noći.
Ogrnuta u mjesečinu nakazi snove.
Teškim dahom dubi do dna želudca.
Skalpelom otvara prsne rešetke.
Oštrinom oka šara po drobu.
Predator je, željan žrtve.
Odsviranim akordom razuma
pokušavam probuditi dan,
ali je daleko.
Predaleko je pjesma
da bih joj se predala
do malaksalosti
nalik onoj u predahu poslije ljubljenja.
A tako malo je trebalo
i uhvatila bih te u jagodicu prsta,
svu mekanu i voljnu bih te položila
na obalu sna.
Vame gre.
Kepa na iztegnjenem traku noči.
Ogrnjena v mesečino pohablja sanje.
Težke sape dolbe do dna želodca.
S skalpelom odpira prsne rešetke.
Z ostrino očesa šari po drobovju.
Predator je, željan žrtve.
S preigranim akordom razuma
skušam prebujati dan,
a je daleč.
Predaleč je pesem,
da bi se ji predala
do tiste opešanosti,
ki je enaka predahu po ljubljenju.
Pa tako malo je bilo treba
in bi te imela na blazinici prsta,
vso mehko in voljno bi te položila
na brežino spanca.
Insomnija
U mene ide.
Gruda na rastegnutoj traci noći.
Ogrnuta u mjesečinu nakazi snove.
Teškim dahom dubi do dna želudca.
Skalpelom otvara prsne rešetke.
Oštrinom oka šara po drobu.
Predator je, željan žrtve.
Odsviranim akordom razuma
pokušavam probuditi dan,
ali je daleko.
Predaleko je pjesma
da bih joj se predala
do malaksalosti
nalik onoj u predahu poslije ljubljenja.
A tako malo je trebalo
i uhvatila bih te u jagodicu prsta,
svu mekanu i voljnu bih te položila
na obalu sna.
Breza, najlepše jutro daleč naokoli si mi narisala, res si neumorna. Hvala za tako dober prevod. Glede prevoda pesmi Srce pa se ti oglasim preko maila.
Nariši si sonce in uživaj dan!
čao
Andrejka
Nariši si sonce in uživaj dan!
čao
Andrejka
1.jpg "Nemo")
Andrejka, Nemo:-), še veliko tako dobrih verzov!
Lp, breza
Lp, breza
Gnujeva pesem /Gnu/
Kako naj
ko bolim iste bolečine
mislim iste misli
pestujem ista hrepenenja
kot že vsi pred mano
samo en gnu v množici živali
te prehojene stepe
ki ji ne poznam meje
napišem svojo pesem?
Ker stoječ
na ramenih velikanov
vidim dlje.
Isaac Newton , 5. februar 1676
Ker je zrasel
šop sveže trave
pod akacijo.
gnu, 9. Januar 2011
Gnuova pjesma
Kako bih mogao
kad bolujem isti bol
mislim iste misli
njegujem iste čežnje
kao i svi oni prije mene
ja, obični gnu, jedan od nebrojenih životinja
u toj pregaženoj stepi
kojoj međe i ne slutim
napisati svoju pjesmu?
Jer stojeći
na ramenima velikana
vidim dalje.
Isac Newton, 5. februar 1676
Jer je izrastao
snop svježe trave
ispod akacije.
gnu, 9. januar 2011
Kako naj
ko bolim iste bolečine
mislim iste misli
pestujem ista hrepenenja
kot že vsi pred mano
samo en gnu v množici živali
te prehojene stepe
ki ji ne poznam meje
napišem svojo pesem?
Ker stoječ
na ramenih velikanov
vidim dlje.
Isaac Newton , 5. februar 1676
Ker je zrasel
šop sveže trave
pod akacijo.
gnu, 9. Januar 2011
Gnuova pjesma
Kako bih mogao
kad bolujem isti bol
mislim iste misli
njegujem iste čežnje
kao i svi oni prije mene
ja, obični gnu, jedan od nebrojenih životinja
u toj pregaženoj stepi
kojoj međe i ne slutim
napisati svoju pjesmu?
Jer stojeći
na ramenima velikana
vidim dalje.
Isac Newton, 5. februar 1676
Jer je izrastao
snop svježe trave
ispod akacije.
gnu, 9. januar 2011
ŽIVIM ZA ZIDOVI KRIKOV /Dusann/
živim v megleni ulici
le redko vanjo pokuka sonce
silhuete ljudi so zabrisane
koraki so trdi
odmevajo v moji glavi
živim za zidovi krikov
in opazujem skozi rešetke
kako odhaja moje življenje
čisto počasi
in mi maha z roko
medtem
ko se mi smrt
lepi med dlanmi
ŽIVIM IZA ZIDOVA KRIKA
Živim u maglovitoj ulici
rijetko kad u nju zaviri sunce
zamagljene su siluete ljudi
koraci su tvrdi
odjekuju u mojoj glavi
živim iza zidova krika
i kroz rešetke gledam
kako odlazi moj život
sasvim lagano
maše mi rukom
dok mi se smrt
lijepi među dlanovima
živim v megleni ulici
le redko vanjo pokuka sonce
silhuete ljudi so zabrisane
koraki so trdi
odmevajo v moji glavi
živim za zidovi krikov
in opazujem skozi rešetke
kako odhaja moje življenje
čisto počasi
in mi maha z roko
medtem
ko se mi smrt
lepi med dlanmi
ŽIVIM IZA ZIDOVA KRIKA
Živim u maglovitoj ulici
rijetko kad u nju zaviri sunce
zamagljene su siluete ljudi
koraci su tvrdi
odjekuju u mojoj glavi
živim iza zidova krika
i kroz rešetke gledam
kako odlazi moj život
sasvim lagano
maše mi rukom
dok mi se smrt
lijepi među dlanovima
Breza!!
kakšno lepo presenečenje .. hvala ti za krasen prevod!
lp, gnu
kakšno lepo presenečenje .. hvala ti za krasen prevod!
lp, gnu
Gnu, Dusan, rada prevajam pesmi, ki so mi blizu, če pa s tem še lahko nekoga osrečim, sem tudi sama neskončno zadovoljna :-)).
Lp, breza
Lp, breza
FRANKENSTEINOVA NEVESTA /modricvet/
zamreženi pogled
ne vidi
oranžne svetlobe
tanek curek
valujočega zvoka
se ustavi
ob jekleni opni bobniča
po žilah leno mezi
tekoči svinec
nenadoma
se ledeni meč
zarije globoko
med gumijasta rebrna loka
v ustih se zdrobi
tleče oglje
svinčena kri odteče
za očmi pobliskne
in pod oboki votline
zadoni
obljuba
življenja
FRANKENSTEINOVA NEVJESTA
umreženi pogled
ne vidi
narančastu svjetlinu
kraj željezne opne bubnjića
zaustavi se
tanki curak
ustalasanog zvuka
po žilama lijeno puzi
tekuće olovo
iznenada
ledeni mač
prodre duboko
među gumeno rebraste lukove
u ustima se zdrobi
tinjajuće uglje
olovna krv oteče
iza očiju sijevne
i pod svodom pećine
odjekne
obećanje
života
Zelo lepa pesem, čestitam, modricvet!
zamreženi pogled
ne vidi
oranžne svetlobe
tanek curek
valujočega zvoka
se ustavi
ob jekleni opni bobniča
po žilah leno mezi
tekoči svinec
nenadoma
se ledeni meč
zarije globoko
med gumijasta rebrna loka
v ustih se zdrobi
tleče oglje
svinčena kri odteče
za očmi pobliskne
in pod oboki votline
zadoni
obljuba
življenja
FRANKENSTEINOVA NEVJESTA
umreženi pogled
ne vidi
narančastu svjetlinu
kraj željezne opne bubnjića
zaustavi se
tanki curak
ustalasanog zvuka
po žilama lijeno puzi
tekuće olovo
iznenada
ledeni mač
prodre duboko
među gumeno rebraste lukove
u ustima se zdrobi
tinjajuće uglje
olovna krv oteče
iza očiju sijevne
i pod svodom pećine
odjekne
obećanje
života
Zelo lepa pesem, čestitam, modricvet!
Breza, lepo si me presenetila! Hvala za čestitke.
Tvoj prevod se mi zdi zelo dober. Upam, da bo tudi urednici/am všeč (tako moja pesem kot prevod).
LP, modricvet
Tvoj prevod se mi zdi zelo dober. Upam, da bo tudi urednici/am všeč (tako moja pesem kot prevod).
LP, modricvet
POT DO BOGA avtor Aleksandra Kocmut - Kerstin
POT DO BOGA
Melodija – pot
v daljave vesolja,
ki jim pravijo tudi bog.
Sinergija zvokov,
ki nas spomni,
da smo najprej peli.
šele nato govorili.
In kleli.
Dokler se ni razkošje
zvena stanjšalo
v nekaj ploskih
mrtvih tonov,
ki puščajo na papirju
sence in packe,
medtem ko je vesolje
daleč,
daleč.
=======================
PUT KA BOGU
Melodija – put
u daljine svemira,
kojemu kažu i bog.
Sinergija zvukova,
koja nas podsjeti
da smo najprije pjevali
i tek potom govorili.
I psovali.
Dok se raskoš
zvona nije stanjio
u nekoliko plosnatih
mrtvih tonova,
koji ostavljaju sjenke
i mrlje na papiru
a svemir je međutim
daleko,
daleko.
POT DO BOGA
Melodija – pot
v daljave vesolja,
ki jim pravijo tudi bog.
Sinergija zvokov,
ki nas spomni,
da smo najprej peli.
šele nato govorili.
In kleli.
Dokler se ni razkošje
zvena stanjšalo
v nekaj ploskih
mrtvih tonov,
ki puščajo na papirju
sence in packe,
medtem ko je vesolje
daleč,
daleč.
=======================
PUT KA BOGU
Melodija – put
u daljine svemira,
kojemu kažu i bog.
Sinergija zvukova,
koja nas podsjeti
da smo najprije pjevali
i tek potom govorili.
I psovali.
Dok se raskoš
zvona nije stanjio
u nekoliko plosnatih
mrtvih tonova,
koji ostavljaju sjenke
i mrlje na papiru
a svemir je međutim
daleko,
daleko.
Super, JUR, hvala ti!
Le pripombica: u daljine svemira, kojim(a?) kažu i bog (daljinam, ne svemiru).
Lp,
Kerstin
Le pripombica: u daljine svemira, kojim(a?) kažu i bog (daljinam, ne svemiru).
Lp,
Kerstin
Komentiranje je zaprto!