Poležavanje avtor yoyoba

Poležavanje


Pomočene v belo si
smreke na pobočju
otirajo
jutranje zaspančke.

Med bučanjem
vetrovnega hudournika
se barve poskušajo
prebuditi,
a je prhka odeja
še premehka
in blazina
preveč mamljiva.

S kosmi vate
prekrite oči
se počasi zapro.
Danes ni delovni dan.


=======================


Izležavanje


Natopljene u bijelo
smreke na pobočju
jutarnje krmelje
otiru.

Dok buči
vjetrovita vododerina
boje se pokušavaju
probuditi,
ali prhki pokrivač
još je premekan
a jastuk
suviše primamljiv.

Pahuljama vate
prekrivene oči
polako se zatvaraju.
Danas je neradni dan.

SAFET avtor DUSANN


SAFET


o tebi nisem slišal nič dobrega
naj bi pobegnil ko si povzročil hudo prometno nesrečo
naj bi bil zaprt zaradi goljufij

o tebi sem pravzaprav vedel le to
da si izbral napačno povzpetniško žensko
(kar si kasneje tudi sam doumel)
in da že leta več ne piješ
a vendar vem ko sem bil v težavah
ko sem bil izgubljen in osamljen
kot nikoli do takrat
ko sem cele tedne popival kot sam genialni F. Scott Fitzgerald
ko sem ždel v najbolj zloglasnih beznicah
(v tistih z oguljenimi zapacanimi fosilnimi zelenimi karo prti)
ki jih najbrž tudi on ne bi obiskoval
obkrožen s posmehom slinastih hinavcev
si se pojavil nenapovedan ti
z nekakšno rumenkasto oguljeno knjigo za samopomoč
in mi jo podaril
in mi dejal
da je to tebi zdravilo

dobro se spomnim tistega dne
sonca ki te je obsijalo
in tvojega obraza brez vsake trohice posmeha
brez vsakega kančka ironije
(čeprav si bil poznan kot velik cinik)
v možgane se mi je vtisnila tvoja
krepka stisnjena roka
iskren obraz
in pogovor
ki je bil morda najmočnejši
ki sem ga kdajkoli s kom imel

in čeprav ne vem več kje sedaj živiš
in kaj počneš
vedno ko razmišljam o prijateljstvu
kar tako
ali
ob božiču ramazanu
ko odprem tvojo oguljeno rumenkasto knjigo
pomislim najprej nate
na tvoje ime
Safet


==================================

SAFET


ništa dobro nisam čuo o tebi
kažu da si pobjegao kad si prouzročio tešku prometnu nesreću
kažu da si bio u zatvoru zbog prijevara

o tebi sam zapravo znao samo to
da si izabrao pogrešnu bolesno ambicioznu žensku
(što si kasnije i sam shvatio)
i da već godinama više ne piješ
a ipak znam kad sam bio u poteškoćama
kad sam bio izgubljen i usamljen
kao nikada do tada
kad sam cijele tjedne pijančio kao sam genijalni F. Scott Fitzgerald
kad sam dangubio u najzloglasnijim lokalima
(u onima s oguljenim umazanim fosilno zelenim karo stolnjacima)
koje ni on vjerojatno ne bi posjećivao
okružen podsmjehom slinavih licemjera
pojavio si se nenajavljen
s nekakvom žućkastom oguljenom knjigom za samopomoć
koju si mi poklonio
i rekao
da je ona za tebe lijek

dobro se sjećam toga dana
sunca koje te je obasjalo
i tvoga obraza bez ijedne mrvice podsmjeha
bez ikakve trunke ironije
(iako si bio poznat kao veliki cinik)
u mozak se mi je utisnula tvoja
krepko stisnuta ruka
iskren obraz
i razgovor
koji je bio možda najjači
kojega sam ikada s nekom imao

iako ne znam više gdje živiš
i što radiš
uvijek kad razmišljam o prijateljstvu
općenito
ili
za božić ramazan
kad otvorim tvoju oguljenu žućkastu knjigu
prvo pomislim na tebe
i na tvoje ime
Safete

Bitje /Lucija Lotus Mlinarič/

ves dan bi lahko negibno ležala
na boku
se pretvarjala
da je vse to le naključno
zbirališče celic
ki ne diha
ni povezano
izmišljena sem
kremplji me nimajo kam grabiti
ni kože, oči, ust
ni prstov, trebuha, stegen

ne zmorem predreti svojega mehurčka
da bi se razlila čez rob postelje
in zmočila tvojo najljubšo preprogo


Biće

cijeli dan bih mogla nepokretno ležati
na boku
pretvarati se
da je sve to samo slučajno
sabiralište ćelija
koje ne diše
nije povezano
izmišljena sam
kandže me nemaju za što zagrabiti
nema kože, očiju, usta
stomaka, bedara, nijednog prsta

nemam čime prodrijeti svoj mjehur
da bi se razlila preko ruba kreveta
i smočila tvoj najdraži tepih



Monodrama

preprostosti me razkazujejo
opotekam se ob življenju
ustaviš se na moji senci
minevava zaradi zgodbe
zdrsnem s tvojih vezalk
zliješ se iz mojih čevljev

živalskost predira opna bobnov
sposojam si besede
da bi se znova zaokrožila
plet samovšečnosti previdno odlagam
pogrešam ohlapnosti brezčasja


Monodrama

prostodušnost me razgolićuje
teturam se uz život
zastaneš na mojoj sjeni
prolazimo zbog priče
skliznem s tvojih pertli
izliješ se iz mojih cipela

Zvjerstvo prodire opnu bubnjića
posudim si riječi
da se opet zaokružim
pletivo samodopadnosti obzirno odložim
nedostaje mi lagodna širina bezvremena



Plezanja

preglasna sem za tvoja nihanja.
preveč oprezna, da bi se objemala.
na robovih polic se nevarno (na)gibaš,
stopaš vedno više,
vsakič ohlapneje, trzajoče.
nisem potrditev tvojih bivanj
na zgrešenih policah.
moja kokonska zapredanja
so uravnavanja lastnih razdalj.
ne bom te spletla.
nikoli več ti ne bom podstavila rok,
da bi se ponovno dosegel.


Pentranja

preglasna sam za tvoja njihanja.
previše oprezna, da bi se grlila.
na rubovima polica se opasno naginješ,
stupaš sve više,
sve lagodnije, trzajuće.
nisam potvrda tvojih bivanja
na pogrešnim policama.
moja kokonska čahurenja
su izravnavanja vlastitih razdaljina.
neću te upredati.
nikad više ti neću podmetnuti ruke
da bi se ponovno dosegnuo.



Sobivanje

saj bom nehala odhajati, veš.
čakam, da odpade listje na jutro,
ki me bo razpelo
čez robove oken
in name previdno
navleklo sonce.
molčala bom
dokler ne bosta najini stopali
ponovno par.


Suživot

ma, prestat ću odlaziti, znaš.
čekam da otpadne lišće u jutro
koje će me razapeti
preko rubova prozora
i preko mene oprezno
navući sunce.
šutjet ću
dok naša stopala
opet ne postanu par.


Zakaj si umrla, Sylvia?

zapustila si prašne police
vonj po plinu
razmočeno vzmetnico
nenaslovljena pisma
zakaj si pustila škatlo srečnih nasmehov, Sylvia?
preštevam, kar je ostalo
nekaj rdečih tabletk, pa tiste bele
in preveč metafor v zadnjih verzih
ah ja, da ne pozabim – dva otroka
kaj naj z njima, Sylvia?
misliš, da nista naveličana pretesnih fotografij?


Zašto si umrla, Sylvia?

ostavila si prašnjave police
vonj plina
namočeni dušek
neadresirana pisma
zašto si pustila kutiju sretnih osmjeha, Sylvia?
zbrajam što je ostalo
nekoliko crvenih tableta i onih bijelih
pa suvišne metafore u zadnjim stihovima
ah, da, ne smijem zaboraviti – i dvoje djece
što ću s njima, Sylvia?
misliš da se nisu zasitili pretijesnih fotografija?


Opij (za J. B.)

nekega zimskega jutra si se vrgel z mostu
v zamrznjeni Mississippi.
ne bi ti znala oporekati,
če bi se takrat oplazila na kakšnem pločniku.
pravzaprav ti nikoli nisem zmogla
govoriti več kot izbrano tišino;
za svoje ustnice sem zbirala sponke,
besede urejala
v prezrte mimobežnosti.
ob skodelici grenke kave
si se mi zdel lep.
brez razloga.
govoril si:
če želiš, lahko praznino doživljaš z mano.


Opij (za J.B.)

jednog zimskog jutra si se bacio s mosta
u zaleđeni Mississippi.
ne bih ti znala proturječiti
ni da smo se tada očešali na nekom pločniku.
zapravo nikad ti nisam mogla
reći više od izabrane tišine;
za svoje usne sam sakupljala spajalice,
uređivala riječi
za neprimjetne letimičnosti.
uz šalicu gorke kave
činio si mi se lijep.
bez razloga.
govorio si:
ako želiš, prazninu možeš doživljavati sa mnom.

Breza, iskrena hvala. To je najlepše božično darilo, kar sem jih dobila. Zelo so mi všeč. :)))

Vse lepo,
Lucija

Veseli me, Lucija! Še veliko navdiha ti želim. Moram priznati, da tvoje pesmi niso lahke za prevajanje, hvaležna bom za morebitne sugestije, je potrebno kaj popravit?

Lp, breza

Hvala JUR za tvoj prevod Safeta! Sem zadovoljen in fino mi zveni v Hrvaščini.

Lep pozdrav, DUSANN

Giselle LXIX (Božični večer, ko v solzah temni trava) avtor sheeba


Giselle LXIX (Božični večer, ko v solzah temni trava)


Gisellino pesem odnaša v tango prepognjenih peruti
ki jih je izgubila na okenski polici
hiše z rdečimi vrati in modro streho brez dimnika
v njej biva toplina, ki ne potrebuje drv
niti v najhujši zimi
ko snežinke padajo hitreje in glasneje
in se po pobočjih gnetejo snežaki in otroci s sankami
Giselle se ne sanka
njene rokavičke so razpletene
kapa s cofkom na glavi štrli v daljavo
vedno v sinjem trenutku začuti navdih v nosnicah
ki jo potegne k strastnemu izviru
božični večer se začenja z vonjavami v kuhinji
umetno svetlobo izpodriva soj sveč
po stenah plešejo ožarjene sence
smrečica s steklenmi zvončki razpira objem
Giselle je v svojih dejanjih mirna
v jetično poblaznelem trenutku zvok kašlja razpara obleko
in kričanje razreže curke kristalne vode
le zakaj, Giselle, nikoli ne veš, kaj potrebujem
kako to, da v loncu ne brbota čaj
prekleta prasica si, Giselle
kozarček s svečko odnaša v umivalnik
raztrešči se v sipinast zrak
svetloba ugasne
vosek se razlije
črepinje
loputanje vrat
kri kot krik
v jabolčnem cvetu
žolč
Giselle obstane
zadržuje dih
da ne skeli
z rezilom razbrazda notranjost rok
da zmerljivke ne parajo poševnih zvezd
Giselle je majcena
nepomembna
nična
ni
je
grda
grda
grda
grda Giselle
iz prastarih časov skuša črpati moč
utaplja v plesu vesolja pobesneli klarinet
na gnilem robu seje prošnje k Ljubezni
lepi korake na prsi
hlipa
v glavi odzvanja turobna in ledena sonata
oči so zabuhle
roža veni
nevidna rosa
pada na tla
z obrazom prelomi zrcalo
ko se po kotih prostorov spleta pajčevina
v verzih počasnega umiranja


=====================================


Giselle LXIX (Badnji večer, kad u suzama potamni trava)


Gisellinu pjesmu odnosi u tango presavijenih krila
koje je izgubila na prozorskoj polici
kuće s crvenim vratima i modrim krovom bez dimnjaka
u njoj stanuje toplina kojoj nisu potrebna drva
niti u najljućoj zimi
kad pahuljice padaju brže i glasnije
a na pobočjima se gužvaju snjegovići i djeca sa saonicama
Giselle se ne sanjka
njene rukavice su raspletene
kapa s cofom na glavi strši u daljinu
uvijek u sinjem trenutku osjeti inspiraciju u nosnicama
koji je odvuče do strasnog izvora
božićni večer počinje s mirisima u kuhinji
umjetnu svjetlost nadjačava sjaj svijeća
po zidovima plešu ožarene sjene
jelčica sa staklenim zvončićima otvara zagrljaj
Giselle je mirna u svojim postupcima
u sušičavo poludjelom trenutku zvuk kašlja raspara odjeću
a vrisak razreže mlazove kristalne vode
samo zašto, Giselle, nikada ne znaš što mi je potrebno
kako je moguće da u loncu ne brboće čaj
ti si nemarna krmača, Giselle
čašicu sa svjećicom odnosi u umivaonik
raspuče se u dinast zrak
svijetlost se ugasi
vosak se razli
komadići razbijenoga
lupanje vrata
krv kao krik
u jabučnom cvijetu
žuč
Giselle zastaje
zadržava dah
da ne boli
oštricom izbrazda nutrinu ruku
da pogrde ne bi parale kose zvijezde
Giselle je majušna
beznačajna
ništavna
nije
jeste
ružna
ružna
ružna
ružna Giselle
iz prastarih vremena pokušava crpsti snagu
u plesu svemira utapa pobjesnjeli klarinet
na gnjilom rubu sije molbe Ljubavi
na grudi lijepi korake
jeca
u glavi odzvanja turobna i ledena sonata
oči su podbuhle
cvijet vene
nevidljiva rosa
pada na tlo
licem lomi zrcalo
dok se po kutovima prostora spleta paučina
u stihovima sporoga umiranja

Tvoje ime avtor Dane


Tvoje ime

podivjana luna se je besno zažirala
v črno snov nebeških pljučnih kril
in samo en oblak se je paral
na ostrini gorskega grebena
njegovo drobovje se je prav počasi
vrtinčilo navzdol po škrbinastih zarezah
ostarele kože kamnitega orjaka
njegove silikatne kocine
so mi prebadale kožo podplatov
ko sem plezal proti vrhu
prsi mi je grela kožnata vrečka s talismanom
ki mi ga je poklonil ostareli mag

če boš zmogel to strmino
si dovolj močan
sleci obleko in snemi klobuk
sezuj si obuvala
pred njo boš prišel tak
kot si se rodil

naredil sem
velik krog iz kamnov
stopil v sredo in zapel
pridi ti triroga pošast
raztrgaj me in me požri
a prizanesi moji dragi

prihrumela je kot grom
in razcefrala mojo zavest
na tisoče koščkov
ni me več
in vendar
sem

zdaj samotno ždim
v njeni sredici
a njeno ime
sem že zdavnaj
pozabil
le tvojega
ne bom nikoli


=============================


Tvoje ime



podivljali mjesec je bijesno zagrizao
crnu materiju nebeskih plućnih krila
a samo jedan oblak se rasparao
na oštrici planinskog grebena
njegova utroba se polagano
vrtložila nadolje niz krezube usjeke
ostarjele kože kamenitog gorostasa
njegove silikatne dlake
probadale su mi kožu na tabanima
kad sam se penjao prema vrhu
prsa mi je grijala kožna vrećica s talismanom
koji mi je poklonio ostarjeli mag

ako savladaš tu strminu
dovoljno si snažan
svuci odjeću i skini šešir
izuj obuću
pred nju ćeš stići onakav
kakav si se rodio

napravio sam
veliki krug iz kamenja
stao u sredinu i zapjevao
o, dođi, trorogo čudovište
rastrgaj me i požderi
ali budi milostiv do moje drage

dohučalo je kao grom
i rastrgalo moju svijest
na tisuće komadića
nema me više
pa ipak
jesam

sad usamljen čamim
u njenoj srži
i njeno ime
već davno sam
zaboravio
ali tvoje
nikada neću

Jur, hvala :)
srečno v novem letu !

IZ MOJEGA UHLJA SE NE DA NAREDITI ZMESI AFRODIZIAKA

Nisi me ugriznil med nožne prste.
Zavedla te je deviška mesečina,
ki mi je drsela čez prsi.
Ko si plahutal s krili, si spregledal uhanček,
ki ga tudi moja prababica Artemida ni nosila
v nobeni svoji bradavički.
Zacingljal je in slišala sem, kako se je v kotu
prasketaje razletela svetloba mojega ognja.
V hipu je zaledenela kri in
na tvojem nebu je obvisela moja
rdeča ledena sveča.

Zdaj točno vem, kolikšen je premer žrela
v odprti pečini tvojih ust.

Ko je noč blaga, spodaj slišim čolnarja
z obrežja Stiksa. Poje otožne pesmi.
Takrat med dlani stisnem pahljačo
najinega časa in se počasi odtajam,
kapljam čez čeri odpuščanja.
Nočem, da z mojo svečo v ustih neskončno brodiš.

Skozi pravokotno nebo mi mežika Severnica
in koketno maha s prosojnim robcem čez megleno cesto.

Tudi njej sem rekla, da nisem viharna ptica,
ki z lahkoto prehaja iz enega v drugi svet,
da se še nisem naučila plesa, ki gleda v Lunino zrklo,
in da prav tako nisem nobena šamanka,
ki pod sveto brezo materializira krila
in šteje vzpone svojih padcev.

Saj sem le preprosto dekle iz slovanske dežele.
Imam samo dve dojki, eno krilo
in srčno hipertrofijo.
O ambroziji nič ne vem
in zmeraj jem iz iste sklede.
Amen.

Zdaj veš, da se iz mojega uhlja ne da
narediti zmesi afrodiziaka.


Breza



OD MOG UHA SE NE MOŽE NAPRAVITI SMESA AFRODIZIJAKA

Nisi me ugrizao između nožnih prstiju.
Zavela te je nevina mesečina
koja mi je klizala niz grudi.
Kada si mahao krilima, nisi video minđušu
koju nije nosila ni moja prabaka Artemida
ni u jednoj svojoj bradavici.
Zazvonila je i čula sam kako se je u uglu
pršteći rasula svetlost moje vatre.
U trenutku se je krv zaledila
i na tvom nebu je ostala da visi
moja crvena, ledena sveća.

Sada tačno znam koliki je presek ždrela
u otvorenoj pećini tvojih usta.

Kada je noć blaga, dole čujem čamdžiju
sa brega Stiksa. Peva melanholične pesme.
Tada među dlanovima stisnem lepezu
našeg vremena i polako se topim,
kapljem niz stene oproštaja.
Neću, da s mojom svećom u ustima beskonačno brodiš.

Kroz pravougaono nebo mi namiguje Severnjača
i izazovno maše s prozirnom maramom na maglovitom putu.

I njoj sam rekla da nisam olujna ptica
koja jednostavno prelazi iz jednog u drugi svet,
da još nisam naučila igru koja gleda u Mesečevu zenicu
i da nisam baš nikakva šamanka
koja pod svetom brezom materijalizuje krila
i broji uspone svojih padova.

Samo sam jednostavna devojka iz slovenske zemlje.
Imam samo dve dojke, jednu suknju
i srčnu hipertrofiju.
O ambroziji ništa ne znam
i uvek jedem iz iste činije.
Amin.

Sada znaš da se od mog uha ne može
napraviti smesa afrodizijaka.

Vertigo



Pozdravljena Breza,

Vse najboljše za rd ti želi
Vertigo

Lepo darilo, Vertigo, si me osrečila :-))! Hvala!
Mislim, da bi bilo potrebno popraviti par besed, če se motim, naj ostane tako, kot si ti napisala:

ledena sveća - ledenica?
nebo (v ustih) - nepce
igra - ples
suknja - krilo (v slovenščini je večpomenska beseda)

v tem verzu
koju nije nosila ni moja prabaka Artemida
bi mogoče bilo boljše zamenjati vrstni red
koju ni moja prabaka Artemida nije nosila

Še enkrat hvala za tvoj trud!
Želim ti še veliko, veliko navdiha :-))!
Lp, breza

INSOMNIA (Aleksandra Kocmut)

Ljubili se boste
in sovražili
(kar je slej ko prej isto),
leteli, vršali,
zaspali vsak večer ob deseti uri.
Delali boste in kleli,
smejali se boste.
živeli. Po svoje.
Drugače.
Enako.

Jaz
bom še naprej
pisala pesmi.
Tiste, ki jim pravite
ljubezenske.

Mogoče so res.
V njih ljubim.
sovražim.
Letim, vršim.
Delam, kolnem,
se smejem.
Živim.
Po svoje.
Drugače.

Ne spim.



INSOMNIJA

Voljet ćete se
i mrziti
(prije ili kasnije se svede na isto)
letjeti, žamoriti,
zaspati u deset sati svaku noć.
Radit ćete i proklinjati,
smijat ćete se.
Živjeti. Na svoj način.
Drugačije.
Isto.

Ja
ću i dalje
pisati pjesme.
One koje nazivate
ljubavne.

Možda i jesu.
U njima volim,
mrzim.
Letim, žamorim.
Radim, proklinjem,
smijem se.
Živim.
Na svoj način.
Drugačije.

Ne spavam.

ČLOVEK KI JE IZGUBIL IME (Dusann)

ne jaz nisem več tisti človek
naivnež z obronka ulice
ki deli pomaranče mimoidočim
ne jaz več nisem tisti človek
z dolgimi lasmi z idealističnim pogledom
za katerim se obračajo dekleta
ki poseda na beli klopi v parku
in krmi pločevinaste golobe

ne nosim več nasmeha v kotu ust
in ne kadim več roževinaste pipe
moje ljubezni so že davno pomrle
moje sence so drugačne
bolj blede
bolj upognjene
in ne ljubim več ljudi kar vse povprek
moj pogled je odsoten
izgubljen
lasje so kratki in zredčeni
in ne vem kje domuje moja hči
stanujem v giljotinastem domu
kjer se mi vsaka beseda zabode v srce
in tisti ki sem jim delil pomaranče
obračajo obraze od mene

ne jaz nisem tisti človek
ampak čisto nekdo drug
ki ga tudi jaz ne poznam
sem človek ki je izgubil ime



ČOVJEK KOJI JE IZGUBIO IME

ne nisam više onaj čovjek
naivčina s ruba ulice
koji u mimohodu svima dijeli naranče
ne ja nisam više onaj čovjek
s dugom kosom, idealističkim
pogledom
za kojim se osvrću djevojke
koji posjeda na bijeloj klupi u parku
i hrani kovinske golubove

ne nosim više osmjeh u uglovima usana
i ne pušim lulu iz keratina
moje ljubavi su odavno pomrle
sjene su mi drugačije
bljeđe
povijenije
i ne ljubim više ljude onako
sveobuhvatno
moj pogled je odsutan
izgubljen
vlasi su mi kratke, prorijeđene
i ne znam gdje živi moja kći
stanujem u giljotinastoj kući
gdje mi se svaka riječ zareže u
srce
i oni kojim sam dijelio naranče
od mene okreću lice

ne ja nisam onaj čovjek
već sasvim neko drugi
koga ni sam ne poznajem
čovjek sam koji je izgubio ime

Hvala, breza. Super super!
Kerstin

V modri svetlobi (I. Zadnik)

sapa burje
piha in piha
v koščen obraz

mrzla in pomešana
z lasuljicami januarja

vse tako diši
in spominja
na razkuštrane lase

ki niso vedno
vredni dihanja

vendar arome so
nepopisno
prisotne v moji duši


U modroj svjetlini

sapa bure
puše i puše
u okoštalo lice

hladna i pomiješana
s vlasuljicama januara

sve tako miriše
i podsjeća
na raskuštrane kose

koje nisu uvijek
vrijedne disanja

ali arome su
neopisivo
prisutne u mojoj duši

Ni, ni, ni! avtor Black hope


Ni, ni, ni!


Ni me v zgodbi,
ne v pesmi,

ni me v rimah,
ne v prostem diru besed,

ni me v tvojih sanjah,
ne v nagubanih nočeh,

ni me več v tihih očeh,
ne v nobenih dlaneh,

me ni.


======================


Nema, nema, nema!



nema me ni u priči
ni u pjesmi

nema me u rimama
ni u slobodnom trku riječi

nema me u tvojim snovima
ni u smežuranim noćima

nema me više u tihim očima
ni u bilo čijim dlanovima

mene nema

Še nikoli nisem prevajal, tokrat pa sem poizkusil prevesti MAKIJEV sonet Morje. Koliko mi je ali mi ni uspelo, bi vas prosil za vaše mnenje.

Morje (MAKI)

Priroda ga je tkala i sad se mu divi -
Njen je tepih plavi prostrt do beskraja
I lepotom svojom svakoga osvaja;
Najverniji mu je ipak galeb sivi.

Sve niti sa brda on ka sebi privi
I uz šum valova sa njima se spaja.
Lice mu je svetlo od sunčevog sijaja
Jer sunce nad njime i u njemu živi.

A nočima dok se galebovi čuju
Velikim tepihom svetla se upale
Jer mnogi putnici po njemu putuju.

A kada mu priđeš tada čuješ vale
Tu muziku vetra sviranu lagano,
Prirodi je samo to stvoriti dano.

In še poizkus prevoda:

Morje

Narava ga je tkala, sedaj se mu divi -
Preproga plava, razlita brez kraja,
z lepoto svojo vsakogar osvaja;
a najzvestejši mu galeb je sivi.

Vse gorske niti je k sebi privilo,
v šumenju valov se z njimi spaja,
iskri se gladina žarkov sijaja,
nad njim in v njem se je sonce razlilo.

V nočeh, dokler se galebi glase,
luči se širom preproge prižgejo
potnikom mnogim, ki po njemu hite.

Kako ti ob njemu valovi šume
melodijo vetra,lahkono igrano:
naravi vse to je le ustvariti dano.

Lp, valjo

Valjo, Pozdravljen!

Hvala ti za prevod, sem zadovoljen; za prvi prevod več kot odlično. Vsakič se razveselim, ko vidim kako svojo pesmico prevedeno. Res sem vesel.

Vse najboljše, in - korajžno!

MAKI

Valjo
v verzu

melodijo vetra,lahkono igrano:

bi bilo potrebno besedo
lahkono spremeniti v lahkotno

lp

JUR

Valjo, dober poskus, vendar ti je stopica ušla, tudi število verzov ... To se rado zgodi, če hočemo prevajati preveč dobesedno.
Maki je sonet zastavil v dvanajstercu. To je moj poskus ohranjanja tega načina. Besedilo je zaradi stopice rahlo spremenjeno, vendar sem poskusila ohraniti bistvo, poetičnost in sporočilnost soneta.


MORJE
Narava je tkala, sedaj se ji čudi,
tej modri preprogi, razliti brez kraja,
ki s svojo lepoto vsa bitja osvaja.
Lep sivi galeb mu zvestobo ponudi.


Vse niti z gora tesno k sebi privije,
s šumenjem valov pesem vetra se spaja,
gorijo mu lica v razkošju sijaja,
saj sonce v njem in nad njim žarke razlije.


V nočeh pa, ko sivi galebi kričijo,
več tisoč luči se prižiga ubrano,
popotnikom mnogim smeri osvetlijo.

Ko se mu približaš, zaslišiš poznano
valov, vetra glasbo, morjá melodijo.
Naravi samó jo zapeti je dano.

LP, lidija