in tole je bilo ko sem odprl v drugo:

II

Vsaka hiša je drugačna,
kot si jo gledal dan za dnem.
Hočeš odpreti odprta vrata,
vrata pa pred tabo zbeže.
 

Smeji se ti sosednja hiša,
na desno okno škilasta.
Gor in dol žagajo stopnišča,
hiša se debelo smehlja.

Odnese te v najlepšo sobo,
te posadi na blazinjak.
Rdeč lestenec živi pod stropom,
sope, rase ko žival

enkratno :)) - ta je pa

iz: Na drugi strani, I del: Vesolje (Gregor Strniša)

moral sem dati še to - fin kompletek ;)

in ko smo ravno pri Strniši; tale se je pred časom zasidrala vame s svojo metaforiko:

Tole smo brali v gimnaziji. Takrat me je precej motilo, da iz začetne gladke forme potem na sredini "pade" (iz ritma in tudi iz rime), a vendar mi je ostala v spominu (prvo kitico sem celo memorirala, ko pa sem jo brala odrasla, mi je v spominu ostala cela). Tako nekako srhljiva je, Strniša je mojster vzdušja (če pomislim na Samoroga!).

P. S. "s" ti je pobegnil (Drevesa odpro debla s suhim pokom).

Kerstin, hvala. Sem kar prekopirala iz starih zapiskov tale tekst, egro tudi takšna oblika. Mi smo peli tole pesem pri Spunku (slovenjegraška gimnazija). Sicer jaz nisem dolgo bila del ekipe, ker sem bila malček prelena, da bi hodila še na te vaje ... :)

Je pa Strniša zagotovo mojster besed bil. Ja. Huh ... :)

http://www.youtube.com/watch?v=p1V4yNW3WeE

"Stop This Train"

No I'm not color blind
I know the world is black and white
Try to keep an open mind but...
I just can't sleep on this tonight
Stop this train I want to get off and go home again
I can't take the speed it's moving in
I know I can't
But honestly won't someone stop this train

Don't know how else to say it, don't want to see my parents go
One generation's length away
From fighting life out on my own

Stop this train
I want to get off and go home again
I can't take the speed it's moving in
I know I can't but honestly won't someone stop this train

So scared of getting older
I'm only good at being young
So I play the numbers game to find away to say that life has just begun
Had a talk with my old man
Said help me understand
He said turn 68, you'll renegotiate
Don't stop this train
Don't for a minute change the place you're in
Don't think I couldn't ever understand
I tried my hand
John, honestly we'll never stop this train

See once in a while when it's good
It'll feel like it should
And they're all still around
And you're still safe and sound
And you don't miss a thing
'til you cry when you're driving away in the dark.

Singing stop this train I want to get off and go home again
I can't take this speed it's moving in
I know I can't
Cause now I see I'll never stop this train

Odlican kriticki esej Tomice Cirica, mada je brzo zavrsio sa analizom u svakom poglavlju ipak je nesto najbolje od kritike sto sam u zadne vrijeme procitao.

Lice i naličje savremene poezije

1. Kako tumačiti savremenu poeziju? Svaki letimičan uvid u tekstualnu praksu današnjih autora poezije otkriva volšebnu logiku paradoksa. S jedne strane, očigledna autorska i tekstualna hiperprodukcija poezije (vidljiva u periodičnom štampanju pesničkih zbornika, almanaha, antologija, časopisa, kao i u elektronskom pandanu zastupljenosti na Internetu, posredstvom mnoštva sajtova, portala, blogova, društvenih mreža), s druge, gotovo nulta čitalačka i kritička recepcija. Na osnovu sopstvenog čitalačkog iskustva i kritičkog rezona, tvrdim kako je narečeni paradoks samo ospoljenje osnovnog pitanja – kako vrednovati tekstove tekuće pesničke produkcije? Ili, drugim rečima, koji deo aktuelnih pesničkih praksi poseduje potreban stepen poetičke relevantnosti da bi se nepobitno svrstao u reprezentativni uzorak savremene poezije(?) S tim u vezi, često se može pročitati u saopštenjima raznoraznih žirija pri dodeljivanju nagrada istaknutim pesnicima kako su se dotični arbitri rukovodili opštim principima (umetnička zrelost izraza, nesumnjiva estetska vrednost, a često i bez ikakvih obrazloženja, tobož kao nešto što se samo po sebi bogomdano podrazumeva), a da pri tome imate groteskni dijapazon nagrađenih radova od tradicionalnih poetika epsko-rodoljubive poezije, preko neoromantičarski patetično-raspevanih tužbalica, do nekog oblika alternativne (andergraund) poezije verističkog tipa. Zaista, kako u toj muljavoj masi tekstova instalirati vrednosne filtere kojim bi se izdavačka baruština (štampana i elektronska) katarzički pročistila do nivoa higijenskog kvaliteta čiste tekuće poezije, a da vam svaki recepcijski gutljaj ne zastane u grlu od nečijeg skribomanskog taloga.

2. Kritički ekskurs i samostalna zanatska radionica. Čini se da nema jednostavnijeg teorijskog opisa nekih od osnovnih vrednosnih aspekata obuhvaćenih svakim iole ozbiljnijim postupkom kritičke analize. Tu je najpre stilsko-formalni, tehnički nivo pisanja, kao estetička neposrednost i pečat autorske individualnosti (stil je sam pisac), te distinktivni oblik kreativnog nasilja nad jezikom, svojstvo koje razlikuje autore među sobom i direktna utemeljenost estetičkog kriterijuma. Mogu postojati autori istovetne poetičke orijentacije, mogu se baviti i sličnim temama, ali je stilistički koncept ono što ih uzajamno razlikuje i čini umetnički relevantnim za vrednovanje. Sit se načitah gomile (kobajagi) urbanih baljezgarija, u duhu nekih subkulturnih matrica samoproklamovane poetičke/kulturne margine, autora koji se tobož bave savremenim temama, ali je nivo pisanja na nivou elementarne pismenosti, to jest bez bilo kakve stilsko-poetičke reprezentativnosti.
Drugi, tematski aspekt, svakako dominira u poeziji današnjih autora, često i kao poetički znak angažovanijeg pristupa prema stvarnosti i savremenosti, obnovljene vere u referencijalnu funkciju poezije, te prevlasti označenog nad označiteljem. Dobar deo savremene poezije se može lako tematski identifikovati, za razliku od većine poetika autora dvadesetovekovne poezije. Ako bi se u najkraćem mogla svesti poetička priroda pesništva proteklog stoleća, onda bi to bila smena dveju bazičnih poetičkih paradigmi: simbolizma i avangarde (kraj 19. i prva polovina 20. veka), odnosno neosimbolizma i neoavangarde (druga polovina 20. veka). Kod savremenih autora (poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka), formalno-tehnički eskperiment i hermetizam prethodnih generacija pesnika zamenjen je unekoliko povratkom pesničkog subjekta u fokus poezije i njenim referencijalnim (recepcijskim) otvaranjem prema savremenosti i čitaocu. Otuda bi se treći vrednosni aspekt mogao definisati kao poetički, koji uz recepcijski uslov i komunikacijski potencijal koji današnja poezija želi da ima, zaista predstavlja ukupnost konstrukcijskih načela na kojima pesnički tekst počiva počev od stilsko-formalnih, preko tematskih, do autopoetičkih aspekata. Neretko se na ozbiljnijim konkursima, istakao bih s pravom, upravo nagrađuje ona poezija kod koje se stilsko-poetički kvalitet eksplicitno pretvara u temu, kojom poezija pokušava da kritički prevrednuje i revitalizuje svoje mesto i ulogu u haotičnosti savremene umetnosti i društva.

3. Savremena poezija kao antipoezija. Često se može naići na ocenu dela tekuće poezije kao – antipoezije. Pošto je reč o onim pesničkim strategijama koje imaju zavidan stepen poetičke relevantnosti, ovo negacijsko određenje bi trebalo malo podrobnije analizirati. Logično bi bilo najpre zapitati se u odnosu na šta ovakva penička praksa suprotstavlja svoj poetički izgled, to jest kakva je prava priroda tog negatorskog impulsa. Naime, bilo bi pogrešno tvrditi kako je reč o nekom potpunom raskidu sa pesničkom tradicijom, recimo u duhu avangardnih, radikalnih anti-estetika. Današnja poezija, koja funkcioniše u specifičnoj poslepesničkoj situaciji (koja posle 2000-te koincidira i sa promenama u izdavaštvu, te odsustvu interesovanja za publikovanje poezije), više je pod uticajem tih spoljašnjih pritisaka (socioloških, ekonomskih, kulturoloških, istorijskih, političkih), a manje proishodi iz neke vrste kritički promišljenijeg odnosa prevrednovanja prethodne poezije. Pa ipak, privid negacije svakako postoji. I to, rekao bih, pre svega prema jednom obliku normativnog tradicionalizma u doživljaju i razumevanju poezije po kome poezija treba da bude uzvišena lirska kategorija, koja ne sme da se «prlja» ni jezikom svakodnevice (ne daj bože psovkama), niti pak izborom tzv. niskomimetičkih tema iz domena neposredne stvarnosti. Drugim rečima, prema jednom ovakvom konzervativnom stanovištu, najbolje bi bilo da se piše u vezanom stihu (versifikacijska ukalupljenost ili, ako je slobodni stih, kroz podražavanje metričke pravilnosti), da se bavi metafizičkim, nacionalno-rodoljubivim i antropološki univerzalnim temama i, naposletku, da se poetički definiše kao postvarujući omaž pripadnosti slavnoj pesničkoj prošlosti. Ruku na srce, ovakve se pesme po pravilu nagrađuju na svim tradicionalnim pesničkim konkursima u Srbiji i okruženju. Dakle, poezija ne kao ishodište novog senzibiliteta i kreativnog odnosa prema stilsko-poetičkim zahtevima i tematskim izazovima savremenosti, već pesništvo kao ikonografija prošlog i kanonizacija istog, zarad ukidanja prava na originalnost. Ako bih dublje sudio o vrednosnim aspektima ovakvog estetičkog normativizma, lako bi se pokazalo da su u pitanju uticaji savremenih ideoloških narativa, diskursi političkog pod prividom vrednosne neutralnosti, te fasadnog zaklanjanja iza nedodorljivosti opštih stavova o umetničkoj vrednosti (ne)svesno proskribovanih kroz selekciju i arbitražu raznih žirija i gurua naše književne scene.

4. Ima li poezija budućnost? Ili još banalnije pitanje: Kome treba poezija danas? Autorima kojih ima u izobilju i kod kojih, nažalost, po pravilu nema čitalačkog interesovanja za tuđu poeziju, kako u domenu pesničke savremenosti, tako i na planu vrednosnog uvida u književnu tradiciju (izvan goreopisanog normativizma). Otuda kod većina današnjih autora uglavnom nema autopoetičkih stavova i intelektualnog angažovanja kroz pesničku aktivnost. Nema ni nagoveštaja neke poetičke objave koja bi umesto postvarivanja u recepcijskom talogu isprovocirala nečiju čitalačku reakciju i vrednosni sud. Čitaocima, kojima je do poezije stalo koliko i do lanjskog snega, ne znajući ni kako da je čitaju i sude o njenim poetičkim aspektima, i sami pod uticajem, što školsko-obrazovnog ispiranja mozga stereotipima o poeziji, što pod uticajem komercijalnog mainstream-a tekućeg izdavaštva. Kritičarima, koji pri pisanju prijateljskih recenzija odvališe ramena autorima od tapšanja, dok se oni drugi, etabliraniji, koji učestvuju u žiriranju i dodeljuju nagrada, vešto kriju iza univerzitetskih fraza o umetničkoj vrednosti poezije, uglavnom se kukavički plašeći da svojim negativnim vrednovanjem ne izgube mesto u književnoj hijerarhiji jednog urušenog sistema kulture.

Naposletku, da zaključim, poezija ima smisla u meri u kojoj se sve pomenute instance u procesu književne komunikacije (autori, delo-izdavaštvo, čitaoci-kritičari), bar za trenutak ne odreknu svojih sebičnih privilegija (autori sujete, izdavači komercijale, čitaoci neukusa, kritičari društvenih pozicija), i počnu da promovišu dela savremene poezije bez obzira na autorska imena i sopstvene predrasude, samo na osnovu njihove stilsko-poetičke relevantnosti i tematske (vrednosne) reprezentativnosti.

A dok se to ne desi, možda i – nikad, svako će od nas malo-pomalo da ispija svoj gorki talog spisateljskog (čitalačkog) iskustva, uglavnom se trudeći da eho iskašljavanja onog skribomanskog nekako balanserski uskladi sa grotesknim taktovima svog nemuštog postvarivanja.

Neža Maurer: ZA TA HIP

Svet je ustvarjen za ta hip,

za ta moj hip -

z vsemi pogubljenimi v črni žalosti,

s črno dušo,

z vsemi, ki so se rodili v znamenju sonca

in nosijo sij v očeh

in okrog glave.

Vse za ta hip,

za ta moj hip,

ko grem po cesti -

pol v senci, pol na soncu,

usta v smehu, oči v joku,

z eno roko maham v slovo,

drugo dajem v pozdrav -

in nihče ne gre z menoj.

Saj ne more,

ker vsi nekam gredo,

jaz pa ne grem nikamor,

samo hodim,

hodim po ulici,

hodim po tem mojem svetu,

za ta hip,

za ta moj hip.

(iz zbirke Skorja dlani in skorja kruha, 1969)

Neža Maurer: KRIŽEMSVET

Križemsvet poti držijo,

križemsvet ljudje hitijo,

da bi našli, česar ni:

hrepenenje vedno mlado,

ki prek vseh prevar živi.

Ljubim danes bolj kot včeraj,

ljubim zdaj te in za zmeraj -

pa le iščem, česar ni:

hrepenenje vedno mlado,

ki prek vseh prevar živi.

Sreča in nesreča mine,

v času utopiš spomine,

da imaš le, česar ni:

hrepenenje vedno mlado,

ki prek vseh prevar živi.

(iz zbirke Skorja dlani in skorja kruha, 1969)

                                                                                                        lp, marko

Še ena pesem, ki sem je prikatolila iz najstniških dni, letnik 1987 (kako čas brzi, nekdo je moral pokvariti koleščka :

http://www.youtube.com/watch?v=P2K_1qvIsFo

lp, marko : )

Ooo, Marko, kako sta obe lepi! Hvala zanju. :)))

Lucija ni zakaj, me veseli, da sta ti všeč : )

Ti pošiljam še eno Nežino iz taiste zbirke:

NE VEM, KDO SEM

Ne vem, kdo sem, ne kakšna sem.

Vsak, ki me sreča,

me ustvari po svoje, zase -

kot da je bog.

Gledam to svojo novo podobo

in ljubim človeka,

če me je ustvaril dobro in lepo,

in ga sovražim,

če ustvari spako.

Ljudje so slabi bogovi -

njihova moč ne seže do jutri:

človek odide, pozabi

in mene ni več.

Stopim se kakor voščena figura na soncu

in ni ne sreče, ne žalosti, ne želja.

Zgodi se, da pride še kdo

in ustvari nekaj podobnega,

kot je nekdaj bilo,

ko sem verjela,

da klešejo duše iz marmorja -

tedaj zajočem nenadno, brez vzroka.

In pa pesem C'est la vie, skupine Emerson, Lake & Pamer iz leta 1977. No, iz časa njenega nastanka se je ne spomnim : ) Mnogo kasneje je bila uporabljena v filmčku, kjer sem prvikrat zaigral pred kamero.

Do you love
And then how am I to know
If you don't let your love show for me
C'est la vie

Oh, oh, c'est la vie
Oh, oh, c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

In the night
Do you light a lover's fire
Do the ashes of desire for you remain

Like the sea
There's a love too deep to show
Took a storm before my love flowed for you
C'est la vie

Oh, oh, c'est la vie
Oh, oh, c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

Like a song
Out of tune and out of time
All I needed was a rhyme for you
C'est la vie

Do you give
Do you live from day to day
Is there no song I can play for you
C'est la vie

Oh, oh, c'est la vie
Oh, oh, c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

http://www.youtube.com/watch?v=H7PQKDq2_Gg

lp, marko

http://www.youtube.com/watch?v=WFRQLHU19W0

Jure, ti novi čevli s takm podplatam, da ne bomo padal, k se bomo visok odrival, so carski!

Bobnar igra s škarjami?!

ane :)  - jaz sem danes slišal te škarje že stoktakt ... Me je Lucija spomnila, nekaj kuhava / hihi / - pa je tale pevec Metod Banko prav posebno zdaj tu. Poje tudi eno mojo ... več    pa kasneje :)

lp

Karel Destovnik - Kajuh: PRED SMRTJO

Kadar žalosten sem in potrt,
denem svoje misli med dlani.
Kakor bi umiral se takrat mi zdi,
kot da oznanjal bi skovir mi smrt ...

Ali predno mi skovir odpoje;
malo predno bom umrl,
se bom v tihi hram zaprl
in izpel vse pesmi svoje.

http://www.youtube.com/watch?v=HA2ron7zRF0

http://www.youtube.com/watch?v=mNnQaOsx9kY

http://www.youtube.com/watch?v=mbEwz6omm0w

Hihihi, čisto me navdušujete. :)

Jure, pa psssst ... naj kar ugibajo, kaj se kuha, dokler ne pokaževa menija ... :) Vsekakor je prvovrstna specialiteta! :)))

Ta komad mi je ful všeč. Zanima me, koliko % Slovencev danes še ve, kaj pomeni ondod. :) (Ondod, davi, drevi, dasi, posihmal ... kateri jezik je to? :))

Tole sem pred kratkim odkrila - povsem po naključju, kot se to rado zgodi (naključje???).

Verjamem, da bo prevzelo vse, ki ste imeli radi svojega očeta in ga izgubili. Mene vedno spravi v solze, kajti čeprav je moj oče še živ in je bil izvrsten plesalec, ne bo nikoli, nikoli več plesal ... niti vedel, kaj ples sploh je.

http://www.youtube.com/watch?v=WQDLu0tRASI