Ivanu Minattiju v slovo sem mi je odprla njegova zbirka PRISLUŠKUJEM TIŠINI V SEBI pri tej pesmi, ki se mi zdi zelo aktualna:

TERMITNJAK

Ne pregrizeš se čez ta prag

ne prevrtaš zidu

Tekajmo tekajmo mravljice

naravnost ali naokoli

navzkriž ali počez

Kakorkoli

Za mrvico sanj

za drobcem nekakšne sreče

mravljice

trgajmo se za mastnega hrošča

z brezzobimi čeljustmi

grabimo si izpred nenasitnih ust

marljive mravljice

Nekoč je rjovela zemlja

in rjoveli možje

in žene so bile možje

in otroci možje

Ta zemlja je bila

dom in grob

kruh in mati

a srce okop

mravljice

In govorilo se je

le vkup le vkup uboga gmajna

in druge take besede

za pravdo in svobodo

in še druge take besede

dandanes zapisane v čitankah

za spodbudno branje

dandanes

bridek priokus v ustih enih

posmeh v drugih

dandanes

raznežena pravljica

v spominu postaranih vojakov

v podstrešnicah ali za točilno mizo

dandanes

malce obrabljen

a še uspešen trnek

na palici teh, ki jih vihtijo

Mravljice počez

Mravljice navzkriž

Ne pregrizeš se čez ta prag

ne prevrtaš zidu

Na vsaki nogi tenka nevidna nitka

In okoli vratu

lp, marko

Če ne moreš do neba ... le eno izmed množice odličnih Mefovih besedil.                           Lp, marko

http://www.youtube.com/watch?v=o9-Kxr-e5VY&feature=related

Poljubac je susret najveći na svetu...

Jedan od najvećih sa "ovih" prostora... apolonska lepota, lomio ženska srca... 

Jovan DUČIĆ (1871 - 1943).

Ne vem, če so Dučićeve pesmi prevajane v slovenščino, če so - toplo priporočam,

PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna

Moja reč u šumu; moj korak i bludnja;

Samo si lepota koliko si tajna;

I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –

Jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost; neka

Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;

U velikom bolu ljubav svoju metu;

Istina je samo što duša prosneva;

Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;

Ti beše misao moja očarana;

Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit si postojala;

Rođena u mojoj tišini i čami,

Na suncu mog srca ti si samo sjala:

Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan DUČIĆ

(Epistola 1)

iz knjige “Ivanjske zvezde”, Srpska knjiga, 2003.

Autor : Zoran Vasić

Zdravo Ivana

Pišem ti jer moje oči ne umeju sve da ti kažu.
Neprekidno misle na tebe, leva zenica mi noć a desna dan.
Uši mi oponašaju Zemlju, okreću se oko tvog glasovnog Sunca.
Volim te, ta istina ne zna za laž.
Ni Drina ne ume da ćuti a kamo li manji od nje.
Ne zameri mi koliko daleko volim.
Ako Sava neće, čekanje će sisati mleko drinskih grudi.
Srbiju budi cvrkutanje Ljubovije.
Moja ljubav ima toliko očiju da će prehraniti srpske vrane.
Ja sam slamka za koju se hvata azbukovačko sunce.
Spašću ženu ili njeno Ime.
O ljubavi, svetlost i mrak sudaraju se u mome srcu.
To jagnje i vuk iskušavaju sreću.
Ne sumnjaj u mene, moja Reč neće nestati u živom pesku Srbije.
Pevam za tebe, ovaj život tek će me zapamtiti.
Živim ga kao pšenicu pod snegom bez znanja da ću biti hleb.
O Ivana, tvoje Ime odjeknulo je u ušima sveta.
Od njega ne čujem drugo i tuđi glasovi uzalud me bude.
Ja ostajem tvoj da kao poslednji budem prvi.
Lako mi što čekam, teško što u mestu stojim.
Ne zameri mi, ja sam luckast, al' to mi nije ime.
Večeras vidim Mesec, jedva ga prepoznajem, više nije mlad.
Pun je staračkih bora jer je zaboravio da voli.
Njegovu suzu vukovi raznose.
Ne želim da postanem On.
Pun Mesec želi da zamenimo krvno mesto
da letim pesmom kao vampir
da ti dolazim pod prozore i kucam zubom
da budem tišina kojoj je Reč zabodena u srce.
To je večnost isuviše kratka za mene.
Led bi da presvuče svoju prozirnu kožu.
Moj san to je ljubav u Nojevoj barci
to je spas koji se vraća po svoj životni kusur
Božje uzvišenje s kojeg se čitaju misli Drine.
Bez njene Radosti, Srbija nema Ime koje voli.
Bez njene Mladosti, Srbija nema Put kakav želi.
Bez njene Čistote, Srbija nema suzu ivanjskih zvezda
umesto ljubavi, u kojoj jedino uspeva Raj.
U ime Čoveka to mesto je u Duhu.
Kroz njega Ovan je zaprosio Vodoliju.
Niti veće svadbe, niti tišeg veselja.
Samo zaljubljenima progledaju uši
te se mogu videti i kroz zemljicu crnu.
Blago dušama kojima Vid ostade za seme!
O Ivana, bunar mojih želja
prepun je imena tvoga.
Ako mu vodu Drinu ne zahvatiš
išamaraću Sunce da plačemo zajedno.
Živimo za svadbu našeg sina.
Avala se udaje za Nemić.
Voli te tvoj Zoran.

P. S. Kad se Reč prvi put zaljubi ćirilica joj izađe na usne!

Zoran Vasić  

PROLJEĆE

Nemoj, draga, noćas da te san obrva

I da sklopiš oči na dušeku mekom!

Kada mjesec sine nad našom rijekom

I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se novo proljeće! I svuda

Prosuće se miris plavih jorgovana

I pahulje sn’ježne padaće sa grana

U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,

I svaki će prozor zasuti beharom,

Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva!

Dođi, i u bašti budi ruža prva,

I na mome srcu miriši do zore!

Aleksa ŠANTIĆ (1868 – 1924)

PREPROSTE BESEDE

Ljubim jih, te preproste besede

naših kraških kmetov,

ljubim jih, o, bolj jih ljubim

od vas meščanskih poetov.

Kakor da vidim krajino jasno

nad tiho zeleno dolino,

kakor da vidim skale in bore,

ki stražijo to dolino.

Ljubim jih, njih ostro tišino;

kakor raskava roka

vabijo zopet in zopet me tja

izgubljenega otroka...

Srečko KOSOVEL

i danas i sutra i uvijek...

Poeziju će svi pisati


San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

Branko Miljkovic

Majhna punčka z majico: Kdor drugemu knjigo bere, sam vanjo pade.

Dane Zajc: VSE PTICE

Pobili bomo vse ptice.

Vse. vse, so rekli vrani v mraku.

In v tišini noči sem slišal,

kako nekdo v vrtu ubija moje ptice.

In vedel sem,

da bojo zdaj moja jutra

brez pesmi

in čutil sem,

kako grabi žalost mojo dušo.

Vse. Vse ptice, so rekli.

In čutil sem,

kako plahutajo okrog mene

temne peruti

in kako me gleda izmed njih 

rumeno vranje oko. 

Česa iščeš, vran, sem vprašal. 

Pod skorjo svoje lobanje 

ne skrivam nobenih ptic.  

Vse. Vse ptice.

Vse bomo pobili, je rekel. 

In zbal sem se, 

da mi bo neko noč

skoz temne sanje

razklal lobanjo

in da bo iskal z blaznim kljunom,

če se v gnezdu mojih misli

ne skrivajo pojoče ptice.

Vse. Vse ptice, bo hropel. 

Zdaj čutim povsod na svojem tilniku

rumeno vranje oko.

Moja duša je prebodena.

Moja duša je ubita ptica.

Vse. Vse bomo pobili.

Vse ptice, krakajo vrani

pod temnim nebom.

kaj misliš je ljubezen res samo dvom

da je ni? da je? da pride? da ima tvoj

obraz? so tvoje roke res lahko moje

peruti? (Vinko Möderndorfer)

Vse je manj kot nič

brez tebe.

(Aleksandra Stermec)

(Pisavo oblikovala jaz.)

Čan Tiju Lin

List prolećne vrbe

Ne ljubim zato onu mladu ženu,
koja se sanjarski nagnula preko prozora,
što ima dvorac na Žutoj reci.
Ne! - Nego je ljubim, što je taj maleni
list prolećne vrbe bacila u vodu.

Ne ljubim zato istočni vetar,
što mi je s dalekih visina doneo
miris kruškina cveta.
Ne! - Nego ga ljubim, što je taj maleni
list prolećne vrbe doveo do moga čamca.

Ne ljubim zato taj maleni list vrbe,
što mi je ranjenom srcu
poklonio prolećnu radost.
Ne! - Nego ga ljubim, što je na njemu
njezinom rukom ispisano moje ime.
 

Beoknjiga, Beograd 2008, “Najlepše pesme o ljubavi"

DAŽD

ISPRAZNI SVOJU ŠALICU

( Zen priče )

Zagreb, 1999. god.

ŠALICA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja iz razdoblja Meiji*, posjetio je jednog dana neki profesor koji se želio raspitati o zenu. Dok je Nan-in šutke pripremao čaj, profesor je neumorno pričao. Čulo se: Znam da ... Mislim da ... Očigledno je ... itd.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šalicu svome gostu, nastavio je dolijevati. Profesor je promatrao kako se čaj prelijeva, a kada se više nije mogao suzdržati, reče:

- Puna je. Više ne može stati!

- Kao i ova šalica - reče Nan-in - pun si svojih predrasuda i pretpostavki. Kako ti mogu objasniti zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šalicu?

*Meiji je period u kom je Japan bliskovito premostio jaz koji ga je delio, od tada najrazvijenijih zemalja sveta. To je bio kratak vremenski interval od 1868. do 1912. godine.

DOMOVINA

Pariz,tam za čelado Pantheona,
ves raziskren kot morje od planktona.

A vseh teh stokrat milijon luči
teme, ki v prsih je, ne razsvetli:

bolest, ki se skotila je doma,
je z mano kakor zvesta psica šla.

In zdaj sva tu, v tem mestu davnih sanj
in kot dva slepca v noč strmiva vanj.

In vseh teh stokrat milijon luči
teme, ki v srcu je, ne razsvetli.
        
Le daljnji ščip, samotni ščip brez zvezd,
ki vidi milijone ptic in gnezd,

z blažilnim žarkom nežne mesečine
ozarja temo moje bolečine

in na ves svet rosi bel žamet cest,
da čezenj roma utrujena bolest.

če z reke, čez gorovja in ravnine
v zeleni otok moje domovine,

da tam poklekne in zašepeta:
Boli povsod, a naj boli doma.

(J. Menart)

Vau, prašeg, kako mi pa tole zdaj leži ... (Žal!)

:)

Hallelujah - Leonard Cohen
 

moje darilce vsem - za novo leto

mogoče ne gre za pesem -
dotiki pa so vrhunski (predlagam še tole:  "misli" "človeka", ki ... - poglejte si sami. šepnem, da je mojster - in vsak je lahko le samo svoj ... :)

free books

EIWA