Mezopotamsky, ali lahko objavim prevod tvojega Kosa med pesmimi?
Lp,
Kerstin

Kerstin, no pa naj bo.
Hecam se, seveda lahko, saj je to prvi uradni prevod kakšne moje pesmi. Se že veselim:)
Lp, mezopotamsky

Marš na marš avtor Black hope


Marš na marš

Peljem danes čevlja na sprehod.
Oba. Levega zavežem v pentljo,
desnega prav enako.
Da ju osvobodim samote v veži,
ju napolnim s podplati,
ju umetno oživim,
peljem na sprehod svojo misel,
dodam jakno, grem.
Skupaj bo nekako šlo. Mora.
Pikasta tla zabodem nazaj,
obrnem žgoče v obratno smer.
Ne bo bolelo. Ne podplata, ne misli,
tiho spravljene pod očesi,
navidezna tišina koraka
kakor vojak stopam naprej,
tu in tam povežem spet skupaj vezalke,
malo zraka prosim nebo.
Usta bodite zaprta. Svet je krut.
Obuta tišina
pokrite misli
zagreto telo,
maširamo.


-------------------------------------------

Marš na marš


Danas vodim cipele u šetnju.
Obje. Lijevu zavežem u mašnu,
desnu isto tako.
Da ih oslobodim samoće u veži
napunim ih tabanima,
umjetno oživim,
vodim u šetnju svoju misao,
dodam jaknu, idem.
Zajedno će ići nekako. Mora.
Točkasto tlo zabodem nazad,
užareno okrenem u obratnom smjeru.
Neće boljeti. Ni tabane, ni misli
tiho spremljene ispod očiju.
Prividna tišina koraka.
Kao vojnik stupam naprijed,
tu in tamo ponovo privežem vezice,
za malo zraka molim nebo.
Usta budite zatvorena. Svijet je krut.
Obuvena tišina,
pokrivene misli,
zagrijano tijelo.
Marširamo.

Ni me v tej pesmi avtor Legy


Ni me v tej pesmi

ko kamni odcvetijo
in se peščene ure zapredejo
v tanko membrano vetra
se ponovno naježi morska koža
in valovi v drhtečem pričakovanju
zgnetejo bele prsi obale
v mogočna gorovja brezčasnosti


--------------------------------------


U ovoj pjesmi me nema

kad kamenje ocvate
a pješčani se satovi zapredu
u tanku membranu vjetra
ponovo se naježi morska koža
i valovi u treptavom iščekivanju
zgnječe bijele grudi obale
u silne planinske lance bezvremena

Deklica v roza avtor Ana Porenta


Djevojčica u ružičastom


Tuda teku dvotaktaši a golubovi seru nad tvojom glavom.
U grlenom kruljenju među grmljem bosih nogu
u travi osjetiš svijanje glista.
Na raspuknuća misli se spotiče presušen lovor svagdašnjice.
Drobi se.

Gospodin s kovčegom okrzne pogledom tvoj dekolte.
Kad bi bio moj, pomisliš, kupila bi ti sandale a čarape bi morao izuti.

Ključevi ćelija, koje si zaboravila objesiti kod vratara
(znaš da većinu vremena provodi na veceu, pa te neće stići upravnikova kazna)
zaklepeću na svakom tvom koraku
te se u slobodnom padu preko obilnih grudi
zalijeću u udrto salo oko pupka.
Cipele si ostavila kraj zdenca
a čuvarsku uniformu u garderobi.

Prepuštaš se golicanju isušenih biljaka.
Vijugaš među oleandrima.
Kad bi bili moji, pomisliš, obrezala bi vas kao kupole.

„U dobru i zlu,“ bilo je zapisano u vašem bračnom ugovoru
(ne mine dan da se ne sjetiš obreda),
među plahtama već davno zgužvanom za novac posuđenim tijelima
i među usvojenim staklenkama s napicima za izmišljeno dijete.

Dobro se sjećaš pregrijanog šećera na dnu taloga kave
i malinove marmelade pošpricane preko jutarnjeg časopisa.

Nijedne riječi ne osjetiš i nikakve tišine ne čuješ u bubnjanju ceste,
vrtnji kotača, cvrčanju cvrčaka, u šumu lišća koje se sudara
u krošnjama drveća, klokotanju česme, u poklopcu kante za smeće koji stenje kad se otvara,
u izdisaju, koji ispuhava pas lutalica.

Sve te priproste stvari ne mogu te podstaći da izliješ
riječi kroz zamašćeno grlo
iz škriljastih misli, preko presahnulih usta,
do ljubljenoga, jer ga nema.

Osjećaš se kao glista među korijenjem
koja se sasvim tiho savija na prašnom, bodljikavom putu
do zdenca.

Dok vežeš vezice a ja pišem
dotaknemo se leđima i odskočimo
kao da je mač pao između nas.

Jur, hvala ti za prevod - tole pa je bil zalogaj, bravo! Super, da si našel čas za prevajanje!
Imam eno vprašanje (radovednost in pomanjkljivo znanje tvojega jezika):

među plahtama već davno zgužvanom za novac posuđenim tijelima
rjuhe so množina, glagol zgužvanom (je tudi množina?)

Naj ti tukaj še šepnem: vse najboljše za tvoj rojstni dan. Upam, da se kmalu srečamo.

Lp, Ana

Hvala za lepe želje, Ana.

Kar zadeva tvojo pripombo lahko povem, da pri pridevniku zgužvanom gre za ednino, ker se (v mojem prevodu)
nanaša na bračni ugovor. Torej: bračni ugovor je već davno zgužvan među plahtama, ker sem bil prepričan, da gre za nadaljevanje stavka pred urinjenim stavkom v zaklepaju.
Če si mislila drugače povej
pa bom naredil korekcijo.

Lp

JUR

Seveda, Jur, čisto prav imaš, seveda se nanaša na poročno pogodbo ;-) - ah, sem bila pa res hecna (nerodna) pri branju.

Še enkrat hvala,
Ana

TESTUDO avtor kočijaž



TESTUDO

znotraj
globoko v venah
za loputami ohranjenih zaklopk
me tiščijo ostanki hitinjače tvojega oklepa

že zdavnaj sem izpljunila
nabrane liste (ki sem jih pomotoma pogoltnila
med prerešetavanjem poglavij lastne zgodovine)
pomehkužene vsakodnevne litanije obredov
(ki sem jih nosila na mehkem nebu)
ostanke prežvečenih balad in psevdodram
(ki sem jih kot plesnivo grešno hostijo nosila pod jezikom in nikoli nikoli - nikoli! pogoltnila)
in predvčerajšnji žvečilni gumi iz tvojih ust

ti pa ostajaš
v formaciji mojega jezika



-------------------------------------


TESTUDO
(Kornjača)



unutra
duboko u venama
za poklopcima očuvanih zalistaka
žuljaju me ostaci tvoga hitinskoga oklopa

već davno sam ispljunula
nakupljeno lišće (koje sam greškom progutala
za vrijeme rešetanja dijelova vlastite povijesti)
razmažene svakodnevne obredne litanije
(koje sam nosila na mekom nepcu)
ostatke sažvakanih balada i pseudo drama
(koje sam kao pljesnivu grešnu hostiju nosila pod jezikom i nikada nikada – nikada! progutala)
i prekjučerašnju žvakaću gumu iz tvojih usta

ali ti ostaješ
u formaciji moga jezika

JUR! Krasen prevod! Hvala!
LP, lidija

Zajtrk /kočijaž/


sediš za mizo
naslonjen nazaj
veke so lani spomladi trepnile zadnjič
na krožničku suh kruh
in skorjasta plast sive marmelade
kavna usedlina trda kot kamen
zarjavela žlička na tleh
nad glavo se ti spušča umirjen pajek
samo še ena nitka do popolnosti mreže
okna zaprta
na zunanji polici suhe rože

sredi poletja

kot lani
letos si tudi ti že posušen
prepih zaradi lukenj v stenah je naredil svoje
tvoje telo je togo pokončno
posušeno kot nageljni zunaj



Doručak


sjediš za stolom
naslonjen unazad
vjeđe su lanjskog proljeća trepnule zadnji put
na tanjuru suh kruh
i skorena plast sive marmelade
toz od kave tvrd k'o kamen
zahrđala žlica na podu
iznad glave se ti spušta smireni pauk
samo još jedna nit do savršenosti mreže
prozori zatvoreni
na vanjskoj polici suho cvijeće

sred ljeta

kao lani
ove godine si i ti već posušen
propuh je zbog rupa u zidovima učinio svoje
tvoje se tijelo ukočilo uspravno
posušilo kao karanfil napolju

breza, hvala ti za tole :)
LP, lidija

Teža besed avtor Silva Langenfus


Teža besed


Pride dan,
ko usta pogoltnejo črke in besede.
Z jezikom oblepijo nebo
in zadrgnejo vse zastore.
Na trepalnice obesijo težke kamne

in obmolknejo.

Roke objamejo noge
in zanihajo,
kot prazen list
brez črnila.

Pride dan breztežnosti.


------------------------------------------------


Težina riječi


Dođe dan
kad usta progutaju slova i riječi.
Jezikom polijepe nebo
i zagrnu sve zastore.
Na trepavice objese teško kamenje

i umuknu.

Ruke obgrle noge
i zanjišu
kao prazan list
bez tinte.

Dođe tako bestežinski dan.

Hvala JUR!!!

S

LE ŠEST SKOKOV STRAN avtor Kerstin


LE ŠEST SKOKOV STRAN


Gozd je le šest skokov stran.

A svet me je bočno zadel
tam, kjer ni kopitom primerne zemlje
in tišine, v kateri bi prepoznala pot.
Prilepljena sem na žlindro
z lastno krvjo.
Mimo mene letijo kovinski volkovi.
Zavijajo,
svoje žareče oči zabadajo v mojo sapo.
Od grla do zob se obračam
v vse smeri.

Gozd je še vedno le šest skokov stran.
A vsak skok
je dolg kakor sled, ki jo pušča
krdelo ob reki.

kovinski volk me je ustoličil
na prestol privezal z drobovjem
izteka iz mene sedim poziram
za morbidni akt v bliskih
prepoznavam gobce z mastnimi jeziki
voham njihovo slo na krožniku sem
postrežena z dlako in vsem
pomagaj gozdni bog čeprav
sem ti pogrizla najlepše mladike
ne bom več prisežem odlepi me
naj odmezim skozi listje
naj dokončam svoj ponik doma

le še stran


-----------------------------------------


ŠEST SKOKOVA DALEKO



Šuma je udaljena samo šest skokova.

A svijet me je udario s boka
tamo, gdje nema zemlje pogodne za kopita
i tišine u kojoj bi prepoznala put.
Vlastitom krvlju
sam zalijepljena na šljaku.
Metalni vukovi mimo mene lete.
Zavijaju,
svoje užarene oči zabadaju u moj dah.
Od grla do zubi se okrećem
u svim smjerovima.

Šuma je još uvijek samo šest skokova daleko.
A svaki skok
je dug kao trag koji ostavlja
čopor pokraj rijeke.

metalni vuk me ustoličio
na prijestol privezao utrobom
iz mene curi sjedim poziram
za morbidni akt u bljescima
prepoznajem njuške s masnim jezicima
njušim njihovu požudu na tanjuru sam
poslužena dlakom i svačim
pomozi mi šumski bože iako
sam ti izgrizla najljepše mladice
neću više kunem se odlijepi me
da iscurim kroz lišće
da kod kuće završim svoje poniranje

samo što dalje

PESEM O ULICI avtor DUSANN


PESEM O ULICI


bila so obdobja v mojem življenju
ko sem blodil po ulici
od lokala do lokala
v svojih scefranih boemskih možganih
ko so skozi mojo zguljeno denarnico
prehajali razni
igralci literati
slikarji izgubljenci dneva
preroki prevaranti
kraljice noči
ko je padal dež
ko sem posedal v rdečem pajčevinastem lokalu
stiskala me je ura
in kazalci so neusmiljeno tekli
ko sem zamujal vsak zadnji avtobus
za nikamor
na tisoče zelenih avtobusov
z zasenčenimi lučmi
je peljalo mimo mene
in tako so minevali dnevi in dnevi
leta in leta
ljudje so počasi izgubljali svoje obraze
vse bolj trdi in bledi so postajali
tisti neskončni deževni dnevi
ko ni bilo več menjav letnih časov
ko ni bilo več sonca
ko je neprestano padal dež
poslušali smo glasbo
z depresivnimi ušesi
in čas je odtekal in odtekal
in napolnil obcestne kanale
da so se mašili od časa
in naših zgubljenih besed
bog ve koliko ljudi se je izgubilo
skupaj s tem časom
na tej ulici
in odteklo v otočne kanale
morda tudi prestrašena deklica
v rdečem puloverju
z luno pod pazduho


-----------------------------------------

PJESMA O ULICI


u mom životu bila su razdoblja
kad sam lutao ulicama
od lokala do lokala
u svom pocijepanom boemskom mozgu
kad su kroz moj oguljeni novčanik
prolazili razni
glumci literati
slikari luzeri dana
proroci prevaranti
kraljice noći
kad je padala kiša
kad sam sidrio u crvenom paučinastom lokalu
sat me je stezao
a kazaljke nemilosrdno tekle
kad mi je pobjegao svaki zadnji autobus
prema nikuda
na tisuće zelenih autobusa
s kratkim svjetlima
vozilo je mimo mene
i tako su prolazili dan za danom
godina za godinom
ljudi su polako gubili svoja lica
sve tvrđi i bljeđi su postajali
oni beskonačni kišoviti dani
kad više nije bilo smjene godišnjih doba
kad više nije bilo sunca
kad je neprestano kišilo
slušali smo glazbu
depresivnim ušima
a vrijeme je curilo i curilo
i napunilo kanale krajputaše
pa su se začepili od tog vremena
i naših izgubljenih riječi
samo bog zna koliko se ljudi izgubilo
zajedno s tim vremenom
na toj ulici
i oteklo u odvodne kanale
možda i prestrašena djevojčica
u crvenom puloveru
s mjesecom pod pazuhom

Odhod. avtor Serigala


Odhod.


Tu sem.

Ukleščena
s prihodom.

Perona.

Št. 7.

Leživa na tirih
in nebo nama
odpira odkruške
svojih izgubljenih
lukenj.

Tam.
Med zvezdami.

Se potaplja.
Dotik.

Ne prej in
ne zdaj.

Tisti po tem,
je potem,
ki razume.



----------------------------------


Odlazak.



Tu sam.

Ukliještena
dolaskom.

Perona.

Br. 7.

Ležimo na tračnicama
a nebo nam
otvara krnjutke
svojih izgubljenih
rupa.

Tamo.
Među zvijezdama.

Potapa se.
Doticaj.

Ni prije a
ni sada.

Onaj poslije toga
je potom
koji razumije.

Hvala Jur za tvoj prevod. Mı je vşeç, ker dodaş tudı svojo osebno noto.

Lep pozdrav, DUSANN

SPET /Mateja J.Hočevar/


Čas nastavlja svoje žrelo.
Tišina spremlja njegov nasmeh.
Čakanje. Večno čakanje.
Na besedo, na namig.
Čakanje na nekaj.
Čudno, kako se ogledujem.
Te dni z razdalje.

Utrip metuljevih kril.
Pokušam brati.
Umiriti misli.
Vsaj zaspati.
Podeželje je negibno.
Počnem stvari,
ki bi jih počel kdo drug.

Resnično razkošno jutro
je pustilo odtis.
Metuljeva krila in
počasni let.
Zgodaj je še.
Zapiram objem.
Ostajam sama.
Z bakrenim odsevom v očeh.
Mateja Hočevar


OPET


Vrijeme podmeće svoje ždrijelo.
Tišina prati njegov osmijeh.
Čekanje. Vječno čekanje.
Na riječ, na nagovještaj.
Čekanje na nešto.
Čudno, kako se ogledam.
Ovih dana s odstojanja.

Treptaj leptirovih krila.
Pokušavam čitati.
Umiriti misli.
Bar zaspati.
Provincija je nepokretna.
Radim stvari
koje bi radio neko drugi.

Istinski raskošno jutro
je pustilo otisak.
Leptirova krila i
usporeni let.
Još je rano.
Zatvaram zagrljaj.
Ostajem sama.
S bakrenim odsjevom u očima.



LAGODNO


Skoraj povsem zaprem oči.
Ležim na hladni rjuhi.
Osvežilni mir.
Tuš za sosednjimi vrati.
Vonj po milu.

Z roko božam kožo
na trebuhu.
Mehkoba telesa pomirja.
Vrvež na ulici
objema prostor
z oranžnim plahutanjem
prosojnih zaves.

Na pladnju prineseš
melono in čaj.
Mokre stopinje se lepijo
na lesen pod in
razkrivajo minljivo
nežnost v opazovanju.
Zvenijo.

Češeva mokre lase.
Namesto besed nama
zviješ tobak in
osladkaš čaj, da
potopiva obiskani popoldan.



LAGODNO


Gotovo sasvim zatvorim oči.
Ležim na hladnoj plahti.
Osvježavajući mir.
Tuš iza susjednih vrata.
Miriše sapun.

Rukom milujem kožu
na trbuhu.
Mekoća tijela smiruje.
Ulični metež
narančastim lelujanjem
providnih zavjesa
grli prostor.

Na pladnju donosiš
čaj i dinju.
Mokre stope se lijepe
po drvenom podu i
otkrivaju prolaznu
nježnost u opažanju.
Odzvanjaju.

Češljamo mokru kosu.
Umjesto riječi
zamotaš nam duhan i
zasladiš čaj da
utopimo posjećeno popodne.



SPREHODI

Tako sem se zaprla.
Pred časom.

Da bi postala
neobčutljiva za dotike,
neranljiva za poljube,
nezanimiva za življenje.
Da bi izpila
le vsak dih posebej,
za sproti.
Da bi ubežala bolečini,
poti, ki ponuja.

Tako sem se zaprla.
Da bi ostala sama
s hrepenenjem,
kjer je vse mogoče ...



ŠETNJE

Tako sam se zatvorila.
Odavno.

Da bih postala
neosjetljiva na dodire,
neranjiva za poljupce,
nezanimljiva za život.
Da bih samo ispila
svaki udah posebno,
za usput.
Da bih pobjegla bolu,
putu, koji nudi.

Tako sam se zatvorila.
Da bih ostala sama
s čežnjom,
u kojoj je sve moguće…



ZBIRKA

Jesenska potovanja.
Okoli gležnjev verižica spominov
odtisov poti in napora.
Bila sem prepričana,
da v spominu ohranim
vse velike slike.
Zataknejo se samo
malenkostni fragmenti.

Barva ulične fasade.
Napis na pepelniku
v hotelski veži.
Packa na klopi postaje.
Tvoje uho, ki je potovalo
zmeraj na moji levi.
Tam v višini klobukov.
Ali slišiš kaj več,
ker si višje?

Pogled na odprte sandale
mojih stopal.
Tudi to je v spominu.
Svetlo moder lak
na nohtih.
Hecno, kot kraki žabe
v kakšni prijazni pravljici.
In želja, ja.
Želja po življenju.

Z jutrom sem jo napletla.
Trde postelje
različnih narodnosti.
In okna ‒ simboli kultur.
To je bolje od zajtrka.

Na steno ob vzglavju
z dlanjo odtisnem ...
Maroko.



ZBIRKA

Jesenska putovanja.
Oko gležnjeva lančić uspomena
utisnutih puteva i napora.
Bila sam sigurna
da ću u sjećanju sačuvati
sve velike slike.
Zataknu se samo
nevažni fragmenti.

Boja ulične fasade.
Natpis na pepeljari
u hotelskom predvorju.
Mrlja na kolodvorskoj klupi.
Tvoje uho, što je putovalo
uvijek s moje lijeve strane.
Gore u visini šešira.
Čuješ li išta više
jer si na većoj visini?

Pogled na otvorene sandale
mojih stopala.
I to je u sjećanju.
Svijetlo plavi lak
na noktima.
Smiješno, kao žablji kraci
u nekoj vedroj bajci.
I želja, da.
Želja za životom.

S jutrom sam je naplela.
Tvrdi kreveti
različitih narodnosti.
I prozori – simboli kultura.
To je bolje od doručka.

Na zid kraj uzglavlja
dlanom otisnem…
Maroko.

JUR, hvala!! :)

lp S.