( za 3. juni…bilo koje godine)

Belokosom

Poklonila je za  pozni rođendan

( kad se godine  broje sa strahom od starosti )

Svemoćna ogledala svojih zenica

Koja su mu srebrne   vlasi učinile  tamnim i gustim

I njega mladim u sopstvenim očima

Bez oklevanja i bez straha od bola slepila

Razbila je svoje  oči

I dragocena  zrnca  ljubavi

Rasula po njegovom prosedom  temenu

Srećna

Što je očima njene ljubavi

Sam sebi postao  kakav je njoj

Bez godina 

Njemu

Sa srcem hladnim  i šupljim kao  napukli  krčag

Iz kog je davno iscurela poslednja hrabrost za ljubav

Presadila je svoje ptičije  i vruće srce

(ne mareći  što joj život zavisi od kucanja sebe u njemu)

Radosna kao  ludi slavuj

Koji nabada srce na ružin trn

Da bi je svojom krvlju  obojio u purpur bezličnu

I peva zanesen crvenoj

Veličanstven jer umire za lepotu ljubavi 

Pevala je

Ne brojeći poslednje otkucaje njemu u  krivicu

Ni kapi sa kojima ističe

Sebi u zaslugu

Sebi slepoj

I živoj i posle poslednjeg otkucaja sebe u njemu

Za njegov rođendan

Poklonila je obesmrćenu  sebe sa njim

U ovoj besmrtnoj pesmi

U kojoj mu je  ljubav

Jer pesme nemaju prošlo vreme

Kao što imaju  sreća i  život…

nenamiljanovic