Stojeći na mostu

iznad nadolazeće reke

sam sebi ličim na igračku

nastalu sopstvenom voljom

ili bar pristajanjem...

... i kiša pada dok čekam

unapred uzaludno

i kiša

i ja

i čekanje

verovatno i most...

prolaze užurbano pored mene

neki sivi bezoblični likovi

u kišnim mantilima i kabanicama

deluju uplašeno od kiše

ili od bujice pod mostom

ne primećuju me ništa više

nego što ja primećujem njih

samo prolaze i nestaju

kao da ih se moje čekanje ne tiče

kao da ja ne postojim

kao da će se na kraju mosta

razrešiti njhovi sitni dosadni životi...

... i dalje stojim na mostu

delujući sa strane verovatno

kao nekakva straža

ili nešto slično tome

neometan jednoličnom kišom

ni sve izvesnijom bujicom

sećajući se sebe

iz nekog drugog vremena

kada nisam ličio na igračku

i kad nije bilo pristajanja

u sumrak se tu i tamo upali potmulo svetlo

negde u pozadini kulisa

čisto onako

da bi dalo povremen odsjaj kišnim kapima

ili da bi poslužilo kao lažni signal

prrlično okasnelim brodovima...

... jesam li i ja neki takav okasneli brod..?

ili sam igračka nalik na stražu bez smene

na ovom zabačenom mostu

što povezuje dve potpuno iste obale..?

da li ja to čekam odgovore

i od koga?

ponestaju mi sećanja...

Milen Šelmić