Onog dremljivog januarskog dana

sam se zakotrljao pod oblačnu stranu neba,

a ti si visio na ivici vedrine,

da je čak more uplašeno zaječalo

ispod narandžastog vela

i čempresi su se skamenili od užasa.

U smušenosti sam kao i već nekoliko puta 

zaboravio zavreti usne

na tvom procvalom pupku

i usrkati tvoje božansko obličje

za srećnu poputnicu.

Znam da si mi oprostio

kao već toliko puta,

kad sam se morao preobraziti u nemu senku,

uhvaćenu negde između baraka kostura

i žičane ograde pod električnim naponom.

Kad sam morao ponovo

proživljavati vreme bez kore hleba,

gušiti strah od priviđenja ljudskih zveri,

zadržavati žuč uz njihovu izopačenost

i ostajati priseban 

kad se u publici raširi

jecanje retkih preživelih pojedinaca,

sa kojima mi glumici kujemo

neku nevidljivu drugarsku vezu.

U ranom jutru, koje je već drhtalo u kafi,

sam ti još sav potresen stisnuo u dlanove

nekoliko grančica žurljive žuke

i svoje opustošeno srce,

prikačeno na ružičasti trougao.

Marko Skok - Mezopotamsky