Kad jednom odem,

to neće biti zato što bežim

pred samim sobom.

Ili pred senkom straha.
Sebe se odavno više ne bojim.

A za drugi strah ne znam.

Niti me može obuzeti.

Kad jednom odem,

to neće biti ni zbog toga

što me guši crnilo noći

ili zamaraju dosadne kiše.
Noć uvek miriše na tugu,

a kiša je samo deo mora u nastajanju.

Ili u nestajanju.

Kad jednom odem,

znam da će se negde

zatvoriti jedan prozor.

I jedna će priča zauvek čekati kraj.
Prozor će biti onaj duginim bojama oslikan,

a priča od onih što se same od sebe žive.

Kad jednom, napokon, odem,

ni dve male suze

neće sustići jedna drugu.
Budiće se jutrima rasanjeni dani

i umivati rumenilom začarane večeri.
Samo će, možda,

jedna retka nijansa crvene,

dobiti ponešto zagasitiji ton,

kad jednom odem...

Milen Šelmić