Ni u mramoru, ni u vetru, ni u krinovima.

Belim.

Samo u jednom zapletu vremena.

Trenu koji ne prolazi.

Zapečaćeno u jednom dahu,

snažno, kao smrtonosnim zrakom.

Ne voskom.

Ne na pergamentu.

A mekše od voska i krhkije od pergamenta...

Podseća na zapis u hrastu,

olovku kojom pišem,

izronjenu školjku iz grčkog mora.

Miriše na jug, na zapad, na cvet mandarine.

Na buru u nastajanju.

I nestajanju.

Verovatno iščezava kazivanje o nasanjanom žalu,

talasi hladnoće odnose neke daleke večeri,

i donose jutra, sva kao jedno.

Nestaje priča o konačnom svitanju.

Koja, ustvari, i nije priča, već svitanje samo.

Milen Šelmić