Ne tugujte mnogo za mnom,
i ne spominjite moje ime
kada se teške dunavske magle
navale na obale
svojim sumornim dahom.

Nije to melodija koju sam voleo,
nije to pesma koju sam pevao.
Ne, treptaj svetla na obzorju,
trenutak bezvučja u nespokoju,
To je moj legat, ostavljen vama.

Kao na ćilimu
od meke mahovine,
uljuljkana i blaga,
neka ostane uspomena.
Da budi lepa sećanja,
da postoji kao dragi otisak
na platnu jastuka.

Ni najmanja suza,
ni najtiša reč,
nisu potrebne.
Ni ona dva zaustavljena stiha
na usnama.
Samo, možda, zamišljen osmeh
u nekom samotnom času.
I to je sve.

Ne tugujte mnogo za mnom,
i ne spominjite moje ime
kada se zaori huk košave
nad ravnicom,
i kada modri odsjaji
konačno uspavaju dan.

Milen Šelmić