poželim,
da neko noćas
ostane budan umesto nas.

da čuje
tužbalicu debla i uzdahe ptica, što noću
kičmene pršljene k'o brojanice premeću,
na balu skeleta gde promaje kosturom huče,
i krvav se pakao horizontom vuče

a ja se skidam.
klizi kineska svila, briga i očaj kimona.
uzimam čaj, parom sam umotana.
leptiri, cvetovi beže niz butinu
lenjo se listam uz bradu, crvenu

i žmurim,
da prasku otmem fosforne glave.
gibam se. uranjam u tvoje dubine plave.

jagodanikacevic