PONOĆNA PESMA
Spavaju sva moja otposlana pisma
nikad otvorena
telefonski pozivi, slušalice koje niko nije podigao
jer se nije imalo sluha ni svesti,
dubine, zrelosti
u doba jezive površnosti.
Spavaju gradovi za koje sam zauvek zakasnila
peroni koje traže moje stopalo.
Spavaju sve srodne duše u nekom telu
u ko zna kojoj zemlji, kom vremenu
i naše detinje misli da to baš mora postojati.
Spava Lisabon.
Spavaju baterije satova koje sam istrošila.
Spavaju neprospavane noći, alergije, upale grla, padovi, lomovi
svi problemi za koje sam mislila da nikad neće biti rešeni
a rešili su se tek tako
u prolazu neosetno.
Spava ordenje
koje smo trebali dobiti
za neke specijalne, samo nama znane bitke.
Spava.
Spava vreme u kojima smo bili stariji od svojih godina
rešavajući zadatke koje nam je život nametnuo
a morali smo
jer drugačije taj isti naš, vlastit, nepitan a upleten
ne bi imao ponajpre neke neprocenljivo bitne ljude
a zatim dalje.
Spava moje izgriženo srce.
Spavaju uvrede koje su probile kožu i napravile kiselinske tokove.
Spavaju tuđi grehovi
koje smo primili na sebe i priložili Bogovima Mira i Života.
Spavaju sve izgubljene bitke
lične zastave.
Spavaju žene koje su priznale očinstva
iz straha da će im porod nositi žig kopile
i time sebe otpisale prezimenom
i tako dalje i tako dalje.
Spavaju sve žene heroji
koje nisu podlegle malograđanštini i bljutavim savetima psihologije.
Spavaju svi oni zgađeni i zgroženi nad ovim stavom.
Spavaju.
Spava svaki pakao imenom 24h koje sam preživela
i koji će me u budućnosti
slučajno saplesti dok čujem kako mi puca čašica kolena.
Spava zid lažnog spokoja i osmeha
koji sam izgradila
da ne remetim, da ne potresam tuđe oštećene organizme.
Spavaju moje suze koje su videli samo moji dlanovi.
(Spava i patetika.)
Spavaju svi moji izlasci i zalasci iza horizonta
da udahnem.
Spava nada u povratak onih koji su zauvek otišli.
Spava i poslednji san o stablu
na koje želim da se naslonim a njega nema.
Spavaju sva moja promišljanja o smislu i besmislu
o tome kako sam se trebala roditi bez empatije i mozga
i svaki fjordovski eho koji me opovrgava.
Spavaju sve moje misli koje će na koncu
značiti samo meni istetovirane u kostima
kad me konačno polože na ono brdo
gde spavaju oni koji me iziskriše željno.
Spavaju sve loše i dobre donešene odluke
ali konačne. Spavaju.
Spava moj DNK i u njima oči mojih predaka.
Spavaju dragi ljudi rođeni čistog srca
koji nisu umeli reći ni da su hteli
ružno su ti zavezane pertle.
Spavaju svi zločinci, bolesno čovečantsvo
poltroni, gazimrtve.
Spavaju Lorkine košulje.
Spavaju sva opraštanja i nikadosprosti.
Spava svo kamenje kojima nisam džepove napunila.
Spavaju sve moje biljke
(pedeset dve vrste)
a i ja ću za njima
jedino pesma ne sme da spava
ponad nje se nastavlja bajka
i u bajci
rovovska borba dobra i zla
inače
ne korači mi se ni korak
(u doba površnosti).
Poezija koja lomi sve kosti, koja ne ostavlja vrijeme za ponovne, razboritije korake i pokušaje. Koja ostaje u duhu kao opomena. Kao sudbinski put kojim imamo pravo i priliku samo jednom proći i užasnuti slušati eho svojih koraka...
Moja zahvalnost, divljenje i naklon...
PONOĆMA PESMA ?
Dragi Mirko,
Moj nakon i zahvalnost za komentar.
Lp
Jelena
Jur, hvala prepravila sam.
Lp
Jelena
Čestitke za budnico iz globin pesniškega subjekta, ker mora vsaj pesnik/pesnica ostati buden, sicer je prihodnost poražena tudi v zamolčanih sanjah!
Milan Ž. - Jošt Š.
Veliko hvala, Milane Ž- Jošt Š.
Lp
Jelena
Čestitke k tujejezični pesmi zime 2024/25 z utemeljitvijo uredništva:
Poezija je odmev skrajnih robov doživetega in občutenega, glas hrepenenja in pot prebujanja iz podzavesti ali sanj. Tudi Ponoćna pesma sega vse do robov podzavesti in sanj, saj se lahko le tako dotakne največjih globin občutkov in misli, ki se potem prezrcalijo v končno zavedanje in spoznanje. Zato je seganje pesniškega subjekta v sanje celo nujnost, da se sprosti in zajame vsa potrebna odzivna sila v procesu ustvarjanja. Pri tem je dragoceno in pomembno razkrivanje tistih vrelcev, ki se še niso pretočili v življenje, saj obstaja velika nevarnost, da se prepustimo mimobežnim tokovom in zamudimo živeti v polnosti. Pesnica ostane zvesta sama sebi in poeziji, ko v svojem bedenju povsem odkrito izpoveduje in razkrije vse, kar je v preteklosti sama prespala, da lahko prav preko tega spoznanja in zavedanja vendarle zapiše upanje. Ker pa se je nujno potrebno zavedati minevanja v nepopolnem svetu, ki sicer zahteva videz brezhibnosti, je pesem tudi dramilo, namenjeno družbi, saj se s senco dediščine patriarhata in malomeščanske morale ženskam še vedno prikrito omejujejo pravice do popolne enakopravnosti. Pod krinko nasvetov jim je velikokrat preprečeno celo izrekanje in izpovedovanje lastne izkušnje. Ponoćna pesma je refleksija in tudi nazoren odsev časa, zato ne zapirajmo oči pred verzi, ne skrivajmo se pred izrečenim v tišino, ne umikajmo se, da bi se v samoti zabubili pred svetom in pred resničnim prepoznavanjem samega sebe. Naš notranji svet mora ostati buden in ustvarjalen, ne pa ujet v prevari, da lahko življenje udobno prespimo. (Milan Ž – Jošt Š.)
Hvala od srca. Velika mi je cast.
Lp
Jelena
Odlično Jelena,
Nisam bio u tim koordinatima, kad si to objavila
i primjetivši tek sada
odlična poezija
i tako svatko spava in gleda u snu mnoštvo snova
"ovudašnje stvarnosti"
pozdrav Rajko
Čestitam i prilagam
link na prevod: https://www.pesem.si/a/objava/prikaz/188490/polnocna_pesem
Veliko hvala na prevodu, Jur
Lp
Jelena
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Jelena Stojkovic Miric
- 07. 03. 2025 ob 04:39
- Prebrano 2019 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 174.2