Gotovo uvek, 

ptica je dolazila,

doletala,

vraćala se...

Dolazila je 

s belim krinovima,

noseći u sebi magiju 

tog jednog jedinog, 

malenog trenutka,

beskrajnog u trajanju,

a opet,

ne dužeg od treptaja oka

ili od zamaha krila 

običnog noćnog leptira.

Ljiljani su, obavezno, 

bili potpuno beli,

sa blagim nagoveštajem 

sedefa

ili purpura,

zavisno od doba dana

i od toga da li je

u tom momentu 

tišinom vladao 

soul ili bluz.

Ako bi, slučajno, 

na belu laticu

pala kapljica dobrog, 

crvenog vina,

blistala bi na njoj

kao kap plemenite 

jednorogove krvi,

onim neobičnim 

sjajem rubina

pod nestvarnim svetlom 

zalaska sunca,

negde na južnim morima.

Ceo jedan svet,

ceo jedan svemir,

stao bi samo u tu kap,

samo na tu belu laticu,

i samo

u taj neprolazni, 

bezvremeni časak

u kojem je ptica,

po ko zna koji put,

donoseći dah ljubavi,

sletela u moje snove.

Milen Šelmić