Ispod nema ničega

a ne možeš ga ni dotaći

to je samo metafora

davno jednom ispevana

u lošim kafanskim pesmama

zamena za priznanje

bedna zamena

za jednostavno priznanje

da ne poznajemo sebe

lakše je reći

dotakao sam dno

to je i granica

i alibi

i nerazuman

i neistinit

dodatak iskustvu

nespretno

izbegavanje stvarnosti

kao pohvala ludosti

i kao začin mentalitetu

uvek se podrazumeva

put ka površini

a ne čišćenje mulja

koji ostaje

na istom tom dnu

i čeka sledeći pad

i dočeka sledeći pad

a svi ti padovi

čine se mnogo lakšim

nego shvatiti

nego svariti

tu prostu činjenicu

da živimo

na dnu

Milen Šelmić