Kao nestvarna slika mi se javlja

početak jednog septembra,

(sećam se, naravno, i datuma),

tvoj lik na autobuskoj stanici,

zagrljaj, poljubac, osmeh,

ruka u ruci, topla, meka, moja

taj dan, prvi petak u septembru,

kao i par narednih dana,

nezaboravom preplave noć...

Čudesna je bila ta naša lepa,

kratka, sasvim neobična priča

ja sam i onda bio željan tebe

takve kakva jesi,

ti si bila željna nekog

koga si za sebe izmaštala,

i dala mu moj lik, ili moje ime, 

svejedno...

sve vreme je nešto šaputalo

drveće na obalama ulica,

a ja ga nisam ni slušao, ni čuo,

nisam imao kad, ili nisam umeo

ili nisam želeo, baš tamo

i baš tada

dugo me je, posle, pritiskalo:

"Nije vredno, sine moj",

ostavljeno kao poruka

umesto nekoliko nežnih reči.

Kasnije sam shvatio da bol

uvek ima dve strane,

i da je možda i moralo tako,

baš tako i baš tada.

Svašta bih ti još rekao,

da umem, a želim i imam kad,

samo, nemam više odgovora,

a pitanja, uglavnom, i nemaju smisla

Pade mi, eto, napamet da te pitam,

spavaš li još ponekad u onoj

tvojoj mojoj majici?

Znam da si još uvek lepa,

mada se nismo videli dugo,

od onog septembra,

one nedelje popodne,

a ipak, vidiš, nekako znam...

Tebi je ta lepota u karakteru,

u opisu tvoje ličnosti

i sad ...

Uskoro će ponovo septembar. 

Ko zna koji po redu, 

ne brojim ih već odavno.

Ne treba mi, ne znam ni šta ću s njim,

kada za mene i onaj naš,

jedini pravi septembar,

nikada ne prolazi...

Milen Šelmić