Nekoliko puta sam joj rekao

da nisam pesnik, ni pisac,

da samo posmatram ljude,

pratim njihove postupke,

i pravim neke zabeleške,

nekakva svoja zapažanja

o tim ljudima, tim postupcima,

njihovom značenju i svrsi.

Rekao sam joj i da ja nisam

nikakav slikar života,

i da se trenuci ne mogu

zaustaviti na platnu, na traci,

na štampanoj ili crtanoj mapi.

Nema takvog materijala

na koji bismo mogli preneti

nešto kao život.

Nije me slušala, profesore,

kad sam joj govorio ono

što sam na prvim časovima

naučio od vas.

Da sve stvari ne treba tumačiti,

da se ne može sve objasniti

i podvesti pod stroge i meritorne,

matematičke, fizičke

i logičke zakone.

Bitna je razlika između gledati i videti.

Još je bitnija između osećati i osetiti.

Tražila je da joj protumačim svet,

da joj objasnim sebe, nju, svemir.

Nisam to, naravno, umeo,

niti sam mogao da naslikam

njen portret u željenim bojama.

Niste me tome učili, profesore,

onda, u mojoj dvadeset i petoj.

I bolje je što niste.

Nije ona razumela da se boje

ne mogu dodati ili oduzeti,

njih jednstavno ima, ili nema,

nekad ih nema ni u sinemaskopu,

a nekad su preovlađujući činilac

običnog crno-belog filma.

Htela je "dvorskog" književnika,

sopstvenog slikara po narudžbi,

pisca njene zamišljene biografije,

kićene, ukrašene mudrim mislima,

humanim delima, divljenjem.

Tek tako, hladno, smišljeno, nadmeno.

Otišao sam, moj profesore,

u jedan sasvim drukčiji svet,

možda suroviji, snažniji, bolniji,

u svakom slučaju šareniji, stvarniji,

pun borbi i posrtanja, uspona, padova,

svet u kome nema pobednika,

ali su istine jasne, svakom svoja,

svet u kome nema ispravki,

niti ponovljenih pokušaja...

Nju, u tom svetu, nikada nisam sreo.

Eto, tako je je to bilo, dobri moj profesore.

Milen Šelmić