Raspukao se zrak mesečine

nad krovovima i bulevarima,

koji kao da su plivali u belini

odajući neobične odsjaje,

odsjaje 

tvog lika u mojim pesmama,

tvoje toplote u mojim noćima,

tvog ostanka u mom sećanju.

Vino je mirisalo na cimet,

imalo je ukus 

kao neljubljene usne,

u početku zagonetan i blag,

kasnije zanosan i opojan,

naposletku žustar i jak, 

omamljujući.

Čekanje se pretvorilo u noć,

prekratku da se odživi,

predugu da se istrpi,

prokleto (ne)izvesno čekanje,

prokleta lažljiva noć,

prokleta kula od istrošenog špila...

Zora, svitanje, jutro, dan, 

potpuno nov i beo dan

dan koji zove vrištavom belinom,

a opet, 

odbija nekim hladnim talasom,

istovremeno zove i odbija,

odbija i zove...

Vrteška ne staje,

nikad ne staje,

nekad ubrza,

nekad uspori,

katkad se zanjiše,

pa ponovo,

i ponovo...

Do kraja.

Nisam obraćao pažnju na vreme,

dane, vekove, godišnja doba.

A bilo je to, neke tamo godine,

u zimu, mislim januara meseca,

tačno u devet i sedamnaest

Milen Šelmić