Hladno decembarsko vreme, 
predstava kakvu može da priredi
samo ona čuvena ruska zima.

Pejzaži potpuno nestvarni,
kao oni iz romana grofa Tolstoja,
bajkoviti i zastrašujući, istovremeno.

Voz sa dvocifrenim brojem vagona 
lagano promiče belinom.
Prozori zamagljeni, sivkasti, mutni.

Iznutra se čini da se panorama
poigrava sa okom posmatrača.
Da neprestano ponavlja iste prizore.

U vagon-restoranu, prijatna gužva.
Boršč, pomalo votke, i svagdašnji čaj
navode razgovor na obične, dnevne teme.

Povremeno se pojavi i čudak sa balalajkom
i onda se sati, pa i dani, pretvore u muziku, 
putovanje u nestvaran, i jedva zamisliv doživljaj.

Ponekad se došetaju na čaj i damice, 
uz prigušen kikot, onako nehajno i elegantno,
nezbunjene zadivljenim pogledima prisutnih.

Jednom je jedna od njih natuknula
kako je ona ustvari unuka nekog plemića,
davno zaboravljenog u danima prevrata.

I u tom i takvom, raznolikom društvu
kilometri nestaju pod šinama i pragovima,
neminovno donoseći kraj putovanja.

Više se ne sećam tačno, koliko dana
i koliko noći je to sve trajalo,
pamtim samo da je bilo davno, i divno.

Nekako, kao da su i snovi bili drukčiji,
izmešani sa javom, dohvatni i bliski.
Ili se to meni tada samo tako činilo.

A onda, najednom, bez posebne najave,
uz otegnuti zvižduk lokomotive, kao da je sve nestalo.
U beloj ruskoj noći, kompozicija je lagano ulazila u Omsk.

Milen Šelmić