Potpuno neverovatnim poslom
dolazio sam odnekud u ranu zoru,
ili sam, možda, odlazio,
no, to je sad nevažno,
kao što su nevažne i retke pahulje
koje su se gnjezdile na mom okovratniku
i nestajale gotovo neprimetno
u osvitu običnog decembarskog dana.

Nekako, kao u nekom filmu
iz ranih četrdesetih,
kada su još bili na ceni
kratki susreti i idilični krajolici,
osećao sam da se iza nedostatka ljudi
(privremenog, dabome)
krije iznenađujuća želja za samoćom, 
do tada neprimetna, ili neprimećena.

Oštrina zimskog jutra nije mi smetala.
Naprotiv, kao da je svaku misao
činila kristalno jasnom,
i kao da je činila da jednoličan korak
resko odzvanja po drevnom kamenu.
Sudeći po spletu pozdravnih pesama
sa žica iznad moje glave,
očigledno da ni pticama nije smetala.

A sneg je postajao sve gušći,
kako se svitanje pretvaralo u jutro.
Ne znam da li baš zbog toga,
ali je cesta izgedala još usamljenija,
ne potpuno pusta, već nekako nedohvatna,
maltene nerazumljiva,
pravcem, trajanjem, ishodištem.
Kao da se nikada, i nigde, ne završava.

Mir je ipak, makar i prividan i privremen,
doneo izvesno olakšanje i rasterećenje.
Ni sad se ne sećam tačno od čega,
niti se sećam odakle sam dolazio
i kuda sam to uopšte išao,
samo mi se, iz nekog neznanog razloga
povremeno vrate sećanja
na odjek mojih koraka
po kamenim pločama gornjogradske ceste...

Milen Šelmić