Sećam se dobro

da si onog dana

kada si otišla

imala na sebi

crveni pulover,

moj poklon

za neki praznik,

laku svilenu maramu

oko vrata

i tamne pantalone

od tvida...

Ja sam govorio

neke grube reči,

a ti si, naravno,

plakala,

pričajući kako

ne razumem,

kako je napolju

tmurno i hladno,

kako je ovaj svet

naopak

i nerazuman...

Onda si opet

malo plakala,

brišući oči

krajem rukava,

a ja sam tražio reči,

ne nalazeći prave,

gledao besciljno

kroz prozor,

uzalud,

paleći cigaretu

za cigaretom...

Malo kasnije,

stešnjen tišinom

u praznoj sobi,

koja je još dugo

mirisala na tebe,

našao sam

te prave reči,

kasno,

suviše kasno,

u kasno jesenje

predvečerje...

Milen Šelmić