Nevino zatvorenih očiju
slušala je dozivanje nekih
davno proživljenih slika.
Želje za narednim jutrom 
kao da nikada nije ni bilo.

Ponešto usporena koreografija
bila je u savršenom skladu
sa izuzetno tihim zvucima
flaute, harfe, oboe i violončela.
Više kao preludij, nego kao rekvijem.

A svetlost koja to i nije bila
već neka presvetla tama
svemu je davala svečani obol
i uobličavala veliku predstavu
titrajući plaho na granici snova.

Ne osetivši miris belih ruža
posvuda oko nje položenih
odlutala je nepovratno
zadivljena harmonijom tog sna
iz koga se nikad nije probudila.

* Pesma je sećanje na mladu devojku,

slučajnu nevinu žrtvu bezumnog nasilja

na ulicama Madrida, osamdesetih godina prošlog veka.
Mislim da se zvala
Vitoria Salva Mirandes.

Milen Šelmić