Dok sedim budan,
a noć odzvanja,
sve nešto mislim
dal' neko sanja,
dal' neko spava
u ovoj noći,
u sitne sate,
posle ponoći.

Dok sedim budan,
za jutrom žudim,
sećam se kad sam
sa vetrom ludim
plesao tango
negde na jugu,
i taj je vetar
odneo tugu.

U mračnoj sobi,
dok sedim budan,
ne shvatam da je
trud uzaludan,
da neumitno
klepsidra curi,
da je bonaca,
uprkos buri.

Dok sedim budan
u mračnoj sobi,
tražeći razlog
svoj toj teskobi,
nešto me namah,
iz sânja prene.
Sećanja navru,
i tako krene.

Kao da juče
ne bejah tamo,
na mestu koje
svi dobro znamo,
dok sedim budan
u ovoj noći
znam da ću hteti,
znam da ću moći.

Dok sedim budan,
za let se spremam,
svestan da više
vremena nemam,
da padam neću,
da letim umem,
sve više samog
sebe razumem.

Rasplet je jasan
kao na dlanu:
život se budi
u novom danu.
Noć se predaje,
ja lakše dišem,
dok sedim budan
i pesme pišem.

Milen Šelmić