i veštica što svojim činima
mraka pokori svakog
kralja
roba 

i seljaka gospodarica 

što na mostu
između dvanaestog
časa i zore izuva
mokasine
od purpurne kože
prolazi gorda
i bosa valja
svoje gustine srce 

hrani nevinošću dana

(baš tu
na mestu)
gde zora među nama
ne podržava visoki
rod usnulih
pa spavači tek probuđene
nemire svoje guraju
ispod dojki

žene i noći

gube pamćenje između
zelenih vreža belih
ruža procvalih posrtajući
postaju robinje