nije li neko već rekao
da sijaš kao spoznaja
mirišeš istinom
i nežni pokret tvoje gornje usne
levom stranom
stranputicom
dotiče most koji je razapet
šinama sunca
u moje srce pravo

a da ti nije neko šapnuo
o smišljenom susretu
koji bi trebao
da nam se desi
uz lom svih sujeta
i krš ideja
sa đubrišta poluistina

ne rumeni li lagano
modrim podočnjacima skrivana
želja za dodirom
moga i tvoga bića
uranjana u dubine oba bola

ne želiš li danas možda
da reči izgovaraš
jezikom moga pisma
i svakom glasu
dodeliš novu cvetnu aleju
slobodu pružiš
svakoj podivljaloj misli
ukrotivši tišinom
našu beskonačnost

nije li odavno jasno
da se hraniš mojim svetinjama
a ja tvojim svetlostima
i telo mi ne diše napušteno
dopunjava tvoj san
o jeseni u kojoj pijano lišće pleše
pod mojim petama

ti znaš da naš most čvrsto stoji
zauvek izabravši obalama
glinovito korito za naša grla
ućutala od međusobnog spominjanja
i naše vode za staklene vaze vezane

jagodanikacevic