Pesniku je najteže.

Dok čudesno odlama

od sopstvene duše,

da nahrani neke neznane,

ili možda neke samo njemu znane.

Dok, držeći dah,

zadržava ustvari misao,

da se u trenu ne raspline

i ne ode.

Dok se,

zahvaćen nadahnućem,

bori sa nevidljivom silom u sebi.

Dok mu čula trepere,

osluškujući nastajanje.

Dok mu srce ubrzava

do neslućenih

svetlosnih godina,

vekova,

eona.

Dok mu nevelika snaga

kopni sa svakom rimom,

sa svakim stihom,

sazvučjem,

notom.

Dok zagleda u sebe,

tražeći još koju iskru,

još jedan zamah

ili hod.

Baš tada - rodi se pesma!

Verujte mi, pesniku je najteže...

Milen Šelmić