Kad pesnik ode,

ostane pesma.
Ne ona napisana,

otpevana, rečena.
Već ona što je bila u njemu,

neizreciva, neispevana, večita.

Kad ode pesnik,

jedna samotna zvezda zatreperi,

zatitra i ugasi se.
A negde se jedna vrata za njega otvore.
Da proviri u večnost

o kojoj je uvek sanjao, pevao, voleo.

Kad pesnika ne bude,

vratiće mu se sve njegove pesme.
Kako one koje je davno zaboravio,

tako i ona koju je sa poslednjim dahom izmaštao.

I sve će ponovo biti njegove iskre u tami.

Kada jednom pesnik nestane,

zapevaće samo jedna ptica.
Ona, čiji poj niko do tada nije čuo.

Niti će ikada više.
A onda će i ona da zaleprša,

i odleti neznano kud.

A posle pesnika, sve će biti isto.
Samo će na jednom čudnom mestu

procvetati pelin.
Nestvarnim cvetom,

mesečevim zrakom obasjan.

U jednoj jedinoj noći.

I to je sve.

Milen Šelmić