JOŠ JEDNA PESMA O LJUBAVI
pretvorila u pesmu,
pesma u pticu,
a ova opet postala glasnik,
prvi vesnik našeg proleća.
Neobičnog proleća,
negde krajem jeseni
i početkom zime,
poput paperjaste izmaglice
hladnog januarskog jutra.
Mala je ptica doletela do nas
i spustila se veoma polako
na zlatasti zračak
gotovo već sasvim
progledalog sunca
i nije zapevala, nije želela.
Jer, ona je sama bila pesma,
i želja
i glasnik,
ponajpre glasnik
što najavljuje
neko dolazeće doba.
Sve duše, sve oči,
sva nadanja, sve strepnje,
poneka ljubav ...
svi su oni mislili da je ptica,
koja je pesma,
baš njihov glasnik,
svi su verovali da ptica,
koja je želja,
baš njima donosi vesti
kakve već dugo,
predugo priželjkuju,
i žudno su čekali njen pev.
Al' ptica ne pusti glasa,
samo se lagano izvi
i pokaza onom
ko je umeo da gleda,
delić novog doba,
blagi nagoveštaj
prolećnog lahora,
tračak čarobne svetlosti
rađajućeg sunca,
i odleprša nečujno
do nekog drugog sveta,
da tamo postane pesma,
da tamo ostane želja...
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Milen Šelmić
- 16. 10. 2013 ob 01:52
- Prebrano 693 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 316.8
- Število ocen: 9
