Dok imam samoću,dobro je.

Same smo sebi pojas za spašavanje.

Nas dve, gole, zagledane u prazno, vidimo nevidljivo.

Čujemo, nečujno.

Sećamo se onog što su svi zaboravili.

Tešimo se uzajamno.

Ne trebaju nam prazne reči utehe.

Spoznale smo jako dobro, jako davno koliko je nemoći

u moćnim rečima praznih duša.

Umemo se nas dve nasmejati grohotom.

A tek zaplakati?!

Moja nesama samoća nikad me nije razočarala.

Uvek je spremna suze da mi briše.

Ona poznaje sva moja lica i svetlost kad vidi,

senku mi pred noge stavlja.

Pomaže da izađem iz tunela,

nedosadnoj meni po cenu da ostane bez mene.

Ona mi je dala ruku da preživim ovaj samački život u dvoje.

Ojačala mi veru, gurnula me Bogu u naručje.

Moj život ne mora više da drhti od straha pred ljudima.

Vinula me iznad ovozemaljskih tama.

Moja dobra samoća zna da sa njom nikad nisam sama.

Na operaciji otvorenog srca, ona je bila glavni i jedini asistent.

Doktora nije bilo, nisam imala čime da ga podmitim.

I dobro je ovo stanje, zatvoreno u samoću gde živi moja duša.

Nema onog osećaja praznine od koje samoća beži u usamljenost.

Prezrivo gleda na Zombi hodače.

Ne želim te više samoćo tiha, mirna,deliti sa bukom.

Isključimo mobilni telefon, i fiksni, i zvono , zvono posebno.

Ono nas najviše uznemirava.

Lepe vesti zvono nam nikad nije donelo.

Ni obično, ni crkveno.

Zatvori vrata, pogledaj kroz prozor na užareno Sunce,

na začarani Mesec i nikad nećeš biti hladna ni sama,

samoćo moja gladna.

Milatović Dušanka