misli,

zatvorene

negde u prostoru vremena

a na ulazu

osećanja mojih

rešetke su na vratima

na prozorima…

a misli kao da su zarobljene

lancima teškim,

zarđalim

sudbine moje

za zid nesreće prikovani…

na tom Bulevaru sumraka,

ni puta više nema…

pa kome onda

još i da svelte

sve one ulične lampe,

kada niko

na tu stranu ne ide…

kada je grmilo

i sevalo

ja u svojoj slepoći videti

nisam mogao ništa

ni lice svoje

umorno

u ogledalu budućnosti

ni dušu svoju

prokletu

u praznoj čaši prošlosti…

a bojao se nisam nikoga

Boga mi moga,

verujte mi

ma ni vraga samoga…

Korponai Ivan