Razdvojeni omekšalim zidovima vremena

Isprekidanim linijama što gube boje

Gube smer

I nije fer da hodam u prazno

Nesrećo i kazno

Ništa ispred

Ništa iza

Samo tišina

Da mogu iz ovog lavirinta praznog

Kičmu da svijem

Glavu da razbijem

Srce da ubijem

Da mogu da kleknem

Kraj sopstvenih nogu

Molitvu dohvatim

Vazduh da uhvatim

Ali ne mogu

Da mogu iz pesme gore među oblake

Da mogu što se može a ne sme

Da mogu što se sme a ne može

Da mogu na stub srama sama

Da mogu iz ove kože

O Bože šta se od svega može

Mogu li se kajati za ono što dugi učiniše

Mogu nabrajati tebi koji znaš sve o čudima u ljudima

Tebi koji si gledao kako ptice metkom sa grane skiniše

Mogu li makar nahraniti gladne ptice

Evo vam jedite moje pesme od nesanice

Milatović Dušanka