Danas me pitala jedna devojka:
„jeste li ikad držali golubove?“
Nisam, kažem, volim ih slobodne,

kao i ja što sam.

I još me pitala da li volim
da poklanjam cveće.
Ne volim, volim samo
da ga gledam kako raste. 

Reče mi da nikad ne trči
kad počne da pada kiša,
i da voli da šeta 
po usamljenim mestima.

To je izvanredno, mislim,
za susret sa samim sobom,
kao mesto za razgovor
sa sopstvenom dušom.

Tako ću i ja, jednog dana,
kaže mi ona,
napisati ponovo svoje
najlepše pesme.

Taкo ćeš i ti, jednog dana...
kažem joj ja,
i odem, zamišljen,
da gledam one golubove,
i poljsko cveće, kako raste.

Milen Šelmić