KALIFORNIJA
ili
KAKO JE NEBO POSTALO TIHO


Kada se jednom
setiš osmeha
pomisli
da li je uopšte bilo ptica
tog popodneva
i pokušaj da prizoveš
daleke trenutke
iz zadnje bašte,
a ukus kafe nemoj,
nisam ga ni onda osetio.

Toga je dana
kiša padala nešto kasnije,
padala je jako,
osvetnički,
kao da sluti oproštaj,
nedoživljen,
neprežaljen,
ostavljen za neki drugi dan
bez kiše,
sa nebom bez ptica,
i ćutanjem u očima.

Nebo je
postalo sablasno tiho,
činilo se
da ni oblaci ne putuju 
po redu vožnje,
nego da samo
u nečijem tuđem snu
gledamo predstavu,
plačemo
onom balkanskom tugom
bez glasa,
bez sećanja,
bez povratka. 

Nije više bilo
onih noćnih stihova,
priče o Anđelu,
koga nisam video,
ni zidanja Skadra
ili nekog novijeg zdanja
u našim glavama.
Samo je tiho
svakidašnje nebo
davalo do znanja,
neporecivo,
da tuga ne odlazi s kišom,
niti je odnosi san
o Kaliforniji. 

Milen Šelmić