DALEKO, DALEKO... 


Nekoliko požutelih slika, 
u postavi staroga kaputa, 
podsećaju umornog putnika 
na početak i na razlog puta. 

Nije više u dobu da luta, 
ne stoji mu da večito skita, 
svaki put je drugačija ruta, 
sudbina se za želje ne pita. 

Svako veče sebi smiraj traži, 
Jutrom pogled na obzorju nesta, 
razdaljina želju ne utaži, 
godinama ne drže ga mesta. 

Kad god stigne do obale neke, 
pomisli da našao je luku, 
al' su nečje oči predaleke, 
za tom slikom daljine ga vuku. 

Sa pticama putuje ka jugu, 
predeli se ukazuju razni, 
jedna tuga zamenjuje drugu, 
dani sreće samo su prolazni. 

Tako valjda i mora i treba, 
nekome je suđeno da luta, 
iznad glave komad plavog neba, 
sećanja u postavi kaputa.

Milen Šelmić