NIJE TUGA ...

Ne, nije tuga to što noćas sedim i mislim o tebi.

Ni to što mi nedostaješ svakoga trena, nije tuga.

Samo pomalo neka seta i želja da živiš uz mene,

da postojiš za mene ovde, da budeš moja svetlost,

baš kao što si neprestano moja reč, moja misao.

Ne, nisam tužan što te nema sada ovde, sa mnom,

samo sam željan tvog lika, tvog oka, tvojih usana...

Tebe da gledam, da dišem s tobom, slušam te.

Ta me želja noćas drži budnim i nadjačava sve.

Sve one mudre i pametne razloge i logiku stvari.

Ne, nije tuga ni to to što sedim sam u gluvo doba

i ne trudim se da zatomim želju, čežnju za tobom.

Kao da mi to prija, da baš sada slikam tvoj lik

u prohladnom vazduhu moje sobe i ljubim ga,

mada znam da će nestati sa prvim znacima jutra.

Govorim sebi da nije tuga, samo seta, i želja...

I vrlo ubedljivo zvuči, u prvi mah poverujem u to

što sam sebi pričam kao bajku koja ne uspavljuje,

i nastavljam dalje sa nekim novim žarom,

dok ne bude savršeno jasno da tuge nimalo nema.

Ma, lažem .... tuga je...

Milen Šelmić