Zatočen u vremenu,
tražio sam temu
koja će polusan
da pretvori u maštanje.
Da dozove privid postojanja.
Na dohvat ruke je bila kiša,
tu u blizini je bila zima,
a ja sam ipak uzeo pticu,
da rastoči sate
i minute mojih okova.

Tako nerazumno meko
šetao je zrak sunca
po belim perima.
Poigravao se sa lepetom,
ovlaš mu ljubio vrhove krila.
I ništa nije na paperju
tek izniklom
oslikao, ni ostavio.
Ni osvit, ni nadanje,
ni šaputanje.

Toplota ptice,
pa i njen umilni glas,
bili su mi nedostupni.
Bezglasnu melodiju
sam iz sebe istakao,
a onda je vesniku zore
ili moru pripisivao.
I stalno iznova slušao.
Zastajao.
Oklevao.
Pobedio vek ili dva.
Preostalo još nebrojeno.
Malo, ili mnogo.

Odatle nikud.
Iz trajanja.
Zakovanog u godinama.
Mene ne pušta.
A ne postoji zamena.
Niti tipologija ljudi.
Postoje samo dve stvari.
Voleti.
I živeti slobodno.
Sve ostalo, samo je alibi.

A ptica...
... Pticu nikada nisam video...

Milen Šelmić