Prepoznajem te,

tamo gde se kobalt dimi

u jezercima ultramarina.

Osećam te u kretanjima  

ispod svilene kože stare reke.

Tiho, nesvesno ulaziš u mene

i pospeš me zlatnim prahom

u senci procvetalih bagrema.

Uhvatim se u tvoj smeh

kao u vodopad izdrobljenog stakla,

kada u naizmeničnoj igri senki i mesečine,

pijana od lepota noći

ne verujem više u vlastitu smelost.

Dugim, hladnim prstom

dodiruješ moje snove

koje se kao vitice uviju oko tvog lica.

Ja sam samo tvoja pritoka,

korito levog rukava,

kad je u vazduhu miris narandži 

i kada se nebo gasi

bojom cimetovih štapića.

U trenu mi se učiniš kao pasijans,

igra koju možeš igrati sam.

I čini se da tvoju srž

prisvoji ledena kora

i svemir se zgrči u srebrni krug,

s Tobom u središtu.

I postaviš me pred činjenicu -

zvezdice tvojih očiju

napram zvezdama prostranog neba.

Da li uopšte mogu birati?

Neka umesto mene odluči

baršunasta noć

koja kipi od vlastitog života.

Usijanim pogledima

kroz tanak, beo muslin

pratim te bez ustezanja,

uhvačena u omču nagona stada.

Samo dve želje krišom gojim:

da ti vetar u snovima peva

i da te mogu uloviti

u teglu vruće marmelade...

Marko Skok - Mezopotamsky