Pa šta onda,

ako ližem plave ivice zvezda,

tako udaljene,

tako bliske,

negde sasvim u meni zarivene,

u čekajuću strast na granici života i smrti?

Pa šta onda,

ako otvaram jezikom snova

sve poljupce,

bezglasne krike

koji lede krv,

vulkan crvenog zaborava?

Pa šta onda,

ako istovremeno nemam,

kad imam sve to 

o čemu mašta tama

koja sve zna

i ne boji se

ni poslednjeg uboda sekunde

koja nije ni juče i nije sutra

i kao večnost je

započeta i završena

u ranljivom grču

ljudskog srca?

Marko Skok - Mezopotamsky