struna straha rastegnuta

na vretenu od krvi, prsla

kao stid prvi. procvali krvavi

cvetovi na oblacima, crvenim

vriskom ptica što krilima

sakriše greh vekovni. padam

na žitne snopove, dok žena

u polju čerupa mlade orlove. dobacuje

mi kosti i kljunove. gorčinom vežem

oko vrata zavetno znamenje.

puzim kroz belo paperje. moje zemlje

i korenje prihvataju kapi s neba

kao rođene. u strahu, i dalje

jagodanikacevic