na dunavskom keju

riku zavedenog tegljača

nadjača uzdah nas, ranih

šetača, ošamarenih

suncem u mekom povoju

a ono

već bludno (sramotno)

prste pohotno umoči

u golotinju

zemunske noći

trepnuše zvezde

(kao da se stide, frajlice)

repatice lutalice padalice

i razliše (suzom glumice)

svoj vosak na trotoar

evo i zore (nedonošče)

njiše je Dunav, šapuće

riblji repertoar

na Gardoš se rasanjeni penjemo

gledamo

gašenja svetiljki, čioda

vrhove igli

(pribor šivaći) dok se

tesnog kroja, gradski

kaputići rašivaju

od nemanja

mere, pravog broja. sada

i mi (bez mladih nada)

zemunska svitanja

uvlačimo

u ušice poslednje noći

jagodanikacevic