(iz ciklusa SLIKE MOG GRADA)

kao lutka bela,

prozračna,

svetli u mraku šaltera

uzanih krhkih ramena

pedalj i malo više,

ne viša,

prodavačica.

prolećne rolnice,

hrskave kineske delicije,

majušnom rukom

u fišeke mota.

deli bez osmeha,

trepnuvši

kosookim pogledom,

puhnuvši ponekad

da podigne šiške

bubi-frizure iz sedamdesetih.

o čemu li sanja

lutkica porcelanska,

iz noći mojih bez snova?

sliva li se slivom

moćnog JangCeJanga

malim čamcem što pluta?

sanja li obalu

ili palatu celu?

u njemu,

bez brave i ključa,

pletenog krova

od bambusa,

zavesom od pirinčanog

belog papira

i crvenim lampionom,

na krmi,

što senku modru

na obalu baca,

muškarca nekog,

nad telom,

što oštrom mačetom

mlati

palaca?

jagodanikacevic