Bez reči, bez zagrljaja, pogleda

ljubavi trena,

srcu teško je
otkucaja bolnih,
dok nebo pljušti
u prozoru,
ulice tmurne su,
koraci hladni.

Grad je prazan, bez krovova,
k'o potopljen živi.
Stabla, pod kojim smo se skrivali
gromovi spalili su.
Ptice krila sprženih su umirale.
Prosjaci postali smo života
putem, usamljeni..
Pitam se
"Zašto sama nepodnošljivo trajem!?"
Čekam odgovor, dugo, predugo...

Čekajući..
sunca su zašla sva
tužna
mesec bez sjaja,
cveće uvelo je, vrt, trava
i ja..
vetar je misli nosio 
ludo
vremenu prošlom
i bez glasa nestao..

časovnik bez kazaljki
stari zaključan beše
i priča moja
na hartiji izbledela

k'o ptica nebu odletela

i ja
ljubavlju zemljom gorela
dušom znak neki
čekajući...

jamislimoje