Često mislima odlutam u malu kuću
sa starom, maslinastom fasadom
blizu Filozofskog.
Po prvi put u njoj osetih
i pravi mir i vražji nemir.

Ispred kućice, pod drvetom,
uvek beše parkirana „Buba” –
žuta ili crvena;
više ne mogu da se setim.

Sobicа kao bunker,
dovoljno skrivena da postanem nevidljiva,
i dovoljno tiha da u njenoj polutmini
prostrem svoj zamršeni svemir –

prve životne greške,
fantazme i neke nazovi ljubavi…
Sve to između četiri zida stane
kada se na razum koprena spusti.

Ova kućica čuva sećanja
i žudnje jedne mladosti –
nikom znanih iskušenja i boli,
zbog kojih se jutrom budimo zamišljeni,
iskustvom izmenjeni – stišani.

Milena Pčinjski