Setim se detinjstva

blistavog potoka što žubori

stare vrbe što se ljulja na vetru

i crkve koja zvoni ispod prozora.

​Mirisa jorgovana i zelene lipe

njenog gustoga granja

Majčine kuhinje i njenog zagrljaja

tako ćuteći kroz prozor gledam.

​Sve to još tamo stoji

samo ja koračam u drugom smeru

i sporije korake nosim

kad nagrne studena kiša.

​Naučio me život mnogo

a mi smo rođeni nespremni

i večno neiskusni za ovaj svet

dok zbunjeni u ovom životu tražimo smisao.

Ernestina Suljić