Kroz večernji prozor mesečina ulazi

Satkana od snova i paukove misli,

On lagano prolazi kroz moju kožu.

Čista alergija na refleksivne niti,

Pomalo crvenilo što otavlja prolaz-

Za sve moje uvrede kada mi govore.

Ružne reči a ne znaju da se vraća,

Kao bumerang uvek u prljavo lice.

Prolećnih kiša i vidljivih bujica reke-

Koja u planinskim vencima raznosi polja,

Dok se jedni šepure oko novih izbora.

Ljudi su zgranuti batinašima ulice-

Samo što nasilje proizvodi nasilje,

U pesmi koja umiva lica stakla-

Sakrivenog čoveka iza velikog Ogledala,

Udaljini crni konji lete u nebo srećni.

Treba sam biti tu, na zvezdi svojoj vetrenjači.

Srecko Aleksic