Nismo znali da li je podne ili je noć duboka

Bio je to juriš na nebo

Bio je to požar koji se ne gasi

Sve dok se ne pretvorimo u vrući pepeo

Tvoje telo

Tvoje rame i goli vrat

I oni pogledi koji se ne skreću

Sada su moji jedini posedi i svet su moj ceo

Dođavola sa daljinom!

Dođavola s putevima koji te odvode!

Sedam dana nismo bili samo dvoje ljubavnika

Već čitave rase koje se kreću nekim novim kontinentom

Ono što je jednom bilo

Toliko potpuno i tako bolno stvarno

Nikada više ne može biti vraćeno u ništavilo

U meni je eksplodirala fabrika sreće i bola

I moje je srce užarena masa

Koja te urla

I doziva

Ja sam Trg na Slaviji

Na kojem crveni tramvaji iskaču iz šina

I sudaraju se s našom stvarnošću i zalutalim snovima

Ima li ičega strašnijeg nego što su Istina i Lepota

Kada je svaki trenutak

Kao rana u mesu što je ostavlja bajoneta

I kao toplina sunca koje nas greje iz unutrašnjeg sunovrata

Ja pevam o našim telima!

O tom veličanstvenom sudaru atoma

Bez granica i stida u dubinama dva nezasita mora

O isparenjima znoja!

O vremenu

Kao kapljama otrova

Koje se slivaju niz zidove soba

Bila si predeo preko kojeg se prelazi prstima

I vazduh pod raširenim krilima ptice

Zbog kojeg sam hirovit

Poput vetra

Bila si moja bolest lepa

Bila si igračka koju smem da dodirnem

I čvor na užetu kojim su uvezane sve udaljene zvezde

Vraćam se u svaki tren

Vraćam se u svaki nabor posteljine

Vraćam se u ostajanje bez vazduha i u grla kad ožedne

Pojeo sam te kao zreli plod smokve

Pojela si me kao stabljiku

Koja se ne jede

Naši su obroci bili gozbe bogova

Naši su ragovori bili pesme naroda

Pre nastajanja prvih jezika

Kada je reč

Bila neizgovorena molitva

Pred silama tajni i neukroćenih priroda

Ljubav nas ne grli!

Ljubav nas hrani

Ljubav nas proždire

I jedino u ljubavi večito smo gladni

Željko Medić Žac