Lepo je, znaš... kada me ne slušaš ušima

Nego čitavom istorijom svoga bića

I kada ti ukradem poljubac

Na pola stepeništa

Izjutra

Ili kad za večeru imamo parče odlomljenog sunca

Ljubav vodimo

Isto kao što razgovaramo

I uvek je nekako potpuno drugačije

Pomalo podsećamo na neozbiljne oblake

Malo menjamo oblike a malo smo i naglavačke

Možemo o poeziji 

Dok se luk na dasci seče

Možemo i o istoriji dok se pilav ne zapeče

Ili o gubitku

I pronalaženju vere

Dok u zidove zakucavamo eksere

Sve je to ista glad

Za onim što nas hrani

I za onim što nas nadilazi

Nemoj nikada da se uplašiš daljine

Jer kada uzdahneš

Jedna se trešnja od vreloga jula otkine

I padne na kraj vinograda tik pored suvozida

A sve druge tvoja misao pobere

Željko Medić Žac