Čitala sam stihove jednom divnon stvoru.

Znala sam da govorim sve što stvarno želim.

Odmah mu je čelo uraslo u boru

„Ovde sam da s tobom istinu podelim“.

„Mislim, dušo, da imaš baš logiku zdravu“,

izmenjenim pogledom, željan da me gane,

uzbudjeno pokaza prstom moju glavu:

„Stvarno ne znam zašto ne pišeš romane!

O, ne mogu, plašim se šta ću time reći,

duge priče zahtevaju da toneš u mrak,

iz sumornih misli svašta će poteći,

jednom sam pokušala – bio je loš znak.

Vodila sam sećanja u najteže dane

kada sam se pitala :zašto više živim,

padala u ponore gde nikad ne svane,

iz kojih se uspinjem sa očima sivim.

Posle toga danima pričati ne mogu,

niti umem s mirom gledati na ljude,

a ne znam ni kako da se molim Bogu

da me tad ne ostavlja medju bolne, lude.

Prijatelj me shvatio,

zagrlio jako:

„Sada mi je jasno što su takvi sami

i zašto su patili. Nije to tek tako

biti jadni Kafka,

Marsel Prust,

Kami“

Marina Adamović