Kada zatvorimo vrata

Svet se spolja uruši u svoje stare temelje

I ostajemo sami u sobi koja ovlaži kao pluća prašume

Vazduh postaje gust dok se dozivamo

I raširi se težak miris zrelog voća

Izloženog suncu

Pre nego što se ubere

​I svega je previše

Tvoje ruke kao jata ptica 

Sudaraju se sa mojim rebrima 

I padaju niže kao da slute dolazak oluje

Jedan bi dodir sve da pokrije

​Danima ne znamo da li je ponoć ili podne

I sve što se među nama dogodi

Nikada ne prođe

Pretvaramo se u zatočenike sopstvene iscrpljenosti

Sa onim izrazima sreće na licima

Koja nas hoće iznemogle

Noge nas ne slušaju

I vrti nam se u glavi

I imamo grčeve

I kao da smo pijani mornari na palubi broda

Što seče talase i naginje se

Pa stane

I ne pomera se

Šta smo to natrpali u jastuke 

Koje podmećemo poda se

Pa klija i kroz nas raste

A ne vidi se

Iz čega cedimo sokove

I zašto nam je oduvek svega premalo

Pa hoću da te pojedem sve dok mi se zubi ne potroše

Željko Medić Žac